DEJAN LEKIĆ ZA KARAKTER: CIRKUS U KOME SU OSTALI SAMO KLOVNOVI

DEJAN LEKIĆ, član Stručnog saveta i jedan od osnivača Nacionalne ekološke asocijacije, piše za KARAKTER

Životna sredina i njena zaštita je tema kojom se bavim poslednjih dvadesetak godina i to iz tri različita ugla, kao državni službenik, što formalno jesam još uvek, međunarodni ekspert i u poslednjih nešto više od godinu dana aktivista u nevladinom sektoru. Sva ta tri ugla pogleda na temu životne sredine nažalost daju istu sliku: stanje životne sredine u Srbiji je loše. Još više zabrinjava činjenica da je briga onih koji donose odluke na veoma niskom nivou, štaviše izgleda da im je glavni cilj da minimizuju svaki problem sve dok se neko ne okupi na ulici i javno protestuje.

Omiljena karakterizacija svakog pokreta ili proglasa koji ukazuje na nagomilane slučajeve narušavanja stanja našeg životnog okruženja je da je to politizacija. Ne, obrnuto je – čim udruženja, građani ili pojedinci imaju potrebu da ukazuju na više nego očigledne primere kršenja zakona u kontekstu zagađivanja vode, vazduha i zemljišta a sa očiglednim ciljem sticanja profita ili obezbeđivanja uslova za bogaćenje pojedinaca, radi se o depolitizaciji, odnosno zaštiti osnovnih ljudskih prava i zahtevu da upravo oni koji ubacuju politiku u taj kontekst zapravo rade posao za koji su plaćeni – obezbede sprovođenje zakona.

POSLEDICA OČAJA

Sa druge strane, imamo, takođe, radikalne pokušaje potpunog rušenja nauke, uz odbacivanje primene novih tehnologija kao osnove napretka društva i civilizacije. To je delimično posledica očaja u kome su se našli građani Srbije izloženi svakodnevnom maltretiranju sitnih i krupnih profitera koji su u visokokoruptivnom sistemu došli do dozvola za male hidroelektrane u zaštićenim prirodnim područjima, fabrika guma na poljoprivrednom zemljištu, prećutnih saglasnosti da prekomerno zagađuju vazduh i da ne nabrajam, svima je već poznat beskrajni niz sličnih primera iz naše bliske prošlosti. Međutim, svi ovi opravdani protesti koji za cilj imaju očuvanje životne sredine i prirode, u nekim slučajevima odlaze predaleko i neki put se čini da ciljaju na vraćanje u vreme bez električne energije i svih objektivno merljivih pozitivnih rezultata civilizacijskog napretka. Podsetiću, pre samo sto dvadeset godina, prosečni životni vek je u Evropi iznosio četrdeset i jednu godinu, verovali ili ne. Naučna otkrića, pre svega u medicini, što naravno nije bilo moguće bez napretka i u svim drugim oblastima, verovatno su vam i omogućila da čitate ovaj tekst. Naime, ja sam rođen pre nešto više od pedeset šest godina.

Nacionalna ekološka asocijacija (NEA) je alternativni izvor informacija o životnoj sredini posebno onih koje mogu imati negativan uticaj na zdravlje ljudi. Posle samo godinu dana: četiri konferencije, više desetina nastupa u elektronskim medijima i stotine tekstova… Osnivanje NEA se, dakle, pokazalo kao opravdano. Građani Srbije sada imaju mogućnost da iz prve ruke saznaju koliko su izloženi zagađenju, te ko i kada ih truje.Ostaje poslednje pitanje: Zašto?

MASOVNA HISTERIJA

Poslednjih godina takođe uočavamo pojavu šarolikih teorija zavere zasnovanih na proizvoljnom tumačenju stvarnosti. Ono što su u dvadesetom veku bile teorije o vanzemaljcima i neidentifikovanim letećim objektima, što je na kraju do danas ostala nedokaziva ali i neoboriva teza, poslednjih godina se, uz globalno širenje društvenih mreža, pretvorilo u masovnu histeriju. Negiranje klimatskih promena, čipovi u vakcinama, borba za slobodu odbijanjem nošenja zaštitne maske usred pandemije, zaprašivanje iz aviona, “ravna Zemlja” su blage verzije onoga što može da usledi ukoliko društvo ne reaguje i kroz sistem obrazovanja, te transparentnost u radu javnih institucija, građanima ne obezbedi pravovremene i istinite podatke i informacije o njihovom okruženju. Pa kako da se ne prave teorije zavera ako nama državni službenici na položajima nakon požara na deponiji u Vinči saopšte da nas dim koji je prošlog leta prekrio Beograd „guši ali ne truje“? Da nije strašno, bilo bi smešno.

U Srbiji svake godine prerano svoj život završi oko osam hiljada ljudi zbog posledica prekomernog zagađenja onoga što udišemo

BURE ULJA

Kvaziafirmativni politički marketing kojim se lako opažajne pojave karakterišu kao bezopasne sa ciljem očuvanja lažne slike o vrhunskim rezultatima trenutnih donosilaca odluka u svim oblastima je naravno drugi osnovni razlog stvaranja „alternativnog“ pogleda na svet i traženja uzroka za loše stanje u nekakvoj „dubokoj državi“. Skoro sam saznao da bure upotrebljenog motornog ulja u Beogradu košta 50 evra, pretpostavljate, pojedinci ga koriste za grejanje a mi ostali se onda čudimo kada konstatujemo da taj isti Beograd ima najzagađeniji vazduh među višemilionskim gradovima u Evropi. U Srbiji svake godine prerano svoj život završi oko osam hiljada ljudi zbog posledica prekomernog zagađenja onoga što udišemo. Odgovori su tu, oko nas, sve je poznato, samo treba omogućiti ljudima da znaju istinu, pružiti im na naučnim saznanjima zasnovane i na merenjima bazirane činjenice, i lako će građani sami odlučiti šta je dobro za njih i njihove porodice.

APSURD APSURDA

Burazerska ekonomija, javne nabavke sa jednim ponuđačem koji unapred, u dinar, pogađa maksimalnu moguću cenu svog angažovanja, sistem „brate, to ti je rešeno“, doveli su do toga da su svi koji se na bilo koji način angažuju u društvenom prostoru unapred označeni kao plaćenici. Za donosioce odluka se smatra da imaju pravo da nedvosmisleno lažu jer, zaboga, šta bi drugo radili, plaćeni su da zaštite sebe i svoje „drugove“. Oni koji se protiv njih bune su, takođe, plaćenici, ovaj put nekih spoljnih centara moći koji, sad ide najbolji deo, žele da… sjaše Kurta i uzjaše Murta, jer svi su, naime, isti. Apsurd sadržan u apsurdu. A u pitanju je jednostavna stvar. Korupcija.

Pa kako da se ne prave teorije zavera ako nama državni službenici nakon požara na deponiji u Vinči saopšte da nas dim koji je prekrio Beograd „guši, ali ne truje“?

Nisu svi isti. Nekada je u ovom cirkusu bilo i krotitelja lavova, akrobata na trapezu, najjačeg čoveka na svetu, gutača vatre i svih ostalih, ponekad zabavnih a češće tužnih tačaka i artista. Sada je ovo cirkus u kome su ostali samo klovnovi.