DANICA POPOVIĆ ZA KARAKTER: NE BOMBARDUJU NAS, VEĆ UKRAJINU – BIĆE BRAŠNA I DEVIZA

DANICA POPOVIĆ, profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu, piše za KARAKTER

Foto Vesna Lalić/Nova.rs

Na velike promene Srbi obično reaguju sa zakašnjenjem. Umesto u vreme kad su nas bombardovali, mržnja prema NATO-u procvetala je tek petnaestak godina kasnije. A strah od nestašica preselio se iz vremena bombardovanja Srbije u vreme kada se to dešava – Ukrajini.

Uzalud predsednik države uverava narod kako Srbija ima dovoljno ulja, brašna, graška i goriva, ali, ko još ovde veruje Vučiću? Ili njegovoj partijskoj drugarici, guvernerki Jorgovanki Tabaković, koja je mesec dana pre vrtoglavog rasta cena hrane zadovoljno izjavljivala kako „naš brod nije šupalj i ovaj guverner ume da ga vodi“. To što brod može da plovi baš zato što je šupalj, treba zanemariti. Građani Srbije i bez toga ne veruju ni Jorgovanki ni Vučiću – i gomilaju zalihe svega čega ovi tvrde da ima u izobilju: i ulja, i brašna, i goriva…

Na sve to je započeo rat, koji je podigao već rastuću svetsku cenu nafte i gasa, koja je pratila oživljavanje svetske privrede usled slabljenja pandemije. Istini za volju, primećeno je novo pravilo: što se u nekoj zemlji pogoršava stanje demokratije – biće veće zamrzavanje cena goriva! Sem Srbije, tu su i Hrvatska, Bosna, Mađarska, Poljska… dok će svaka iole razvijenija demokratija tu razmisliti, jer će interesi kupaca tamo biti jednako važni kao i interesi prodavaca. Tako je, recimo, postupila čak i Argentina, čiji mediji javljaju kako se tamo odlaže zamrzavanje cena jer njen naftni sektor upozorava da će to biti loše i za investicije i za proizvodnju!

Šta mogu da nam urade iz EU ako se oglušimo o njihova upozorenja? Najpre, mogu da zabrane dolazak stranih investicija. Ako na to pomislite – pa šta?, evo odgovora: onda zaboravite kurs od 117 dinara za evro – jer upravo ovom politikom Vučić čuva monetarnu stabilnost

Ovde to nema veze – predsednik ne samo da je zamrznuo cene, već je uz to zabranio izvoz brašna i pšenice – makar se proizvođači, a za njima i eksperti, tome čudili do mile volje. Zašto se zabranjuje izvoz brašna i žitarica kad mi tradicionalno raspolažemo viškovima ovih proizvoda? Pa mi smo i pod sankcijama UN, devedesetih, imali toliko pšenice da smo je krišom izvozili, zašto da to ne radimo sada, kad joj cena raste – a izvoz je slobodan? Zabrana izvoza znači da time država direktno zavlači ruku u džep ljudima koji proizvode žitarice!

Izgovor za ove postupke je svakako činjenica da je Srbija zabeležila neslavni rekord u statistici Eurostata – ovoga puta po tome da su cene hrane u Srbiji porasle za 14,5 odsto, što je čak tri puta više nego u proseku u Evropskoj uniji, gde su porasle za 4,9 odsto. A cene hrane su porasle tri puta više jer ovde postoji još jedan generator inflacije, a to je svakodnevno rasipanje „novca iz helikoptera“ po Srbiji. U svom predizbornom stampedu, novac se najpre davao penzionerima, u nekoliko navrata, zatim mladima – a na kraju im je obećano da će „novca iz helikoptera“ biti i ako pobede na predstojećim izborima.

Ne zaboravimo: sličnu poziciju je imao Slobodan Milošević – i odlučio  da Zapadu okrene leđa

Kako rat u Ukrajini ulazi u treću nedelju, i srpskoj javnosti postaje jasno da se nama trenutno ništa zlokobno ne sprema, ali da nas dugoročno čeka šteta – kako god se okrenemo. Inflacija će do izbora rasti po sve većoj stopi, ali će se, ako je sreće i pameti, nakon toga i smiriti. No, spoljnopolitička situacija će se pogoršavati, a Srbija će, konačno, morati da izabere carstvo kome će se privoleti. Evropska unija je ušla u ekonomski rat sa Rusijom, pa sada one sankcije koje EU drži prema Rusiji od 2014, od aneksije Krima, izgledaju kao igračke za malu decu. Zapad sprema teški raskid sa Rusijom – gasi investicije, udaljuje ruski kapital, zatvara pogone i povlači poteze iza kojih nema ni jeftinog ni brzog povratka u pređašnje stanje. A u svemu tome, Srbija, koja pokušava da zadrži obe stolice, a da ne padne sa velike visine, moraće valjano da sabere svoje račune.

Ako Srbija odluči da se povinuje zahtevima Zapada, ne možemo očekivati da će Rusija nastaviti sa podrškom koju nam do sada daje. Tu je, najpre, nesmetani dotok goriva, o čemu danas mnoge zemlje sanjaju

Na toj klackalici srpskih interesa, na strani ekonomije prevagu svakako ima Evropska unija. Naša razmena sa EU je deset puta veća nego razmena sa Rusijom, ili Evroazijskom unijom. A Evropa nas neće još dugo pustiti da otvoreno kršimo sankcije koje oni sprovode prema Rusiji. Zbog toga (na žalost Srbije) verovatno neće dugo opstati trijumf Er Srbije, koja je udvostručila broj letova za Moskvu, uprkos zabrani letenja za Rusiju koju je propisala EU. Jer, od zemlje-kandidata za članstvo u EU očekuje se da koordinira svoje politike sa politikom Unije, a ne da je otvoreno krši! A u trenutku kada EU otvoreno radi na tome “da onemogući Rusiju da dobija finansijska sredstva, zajmove ili bilo koje druge benificije od ovih institucija”, kako je poručila Ursula fon der Lajen, predsednica Evropske komisije, možemo li da zamislimo da će nas pustiti da sedimo na dve stolice?

Šta mogu da nam urade, ako se oglušimo o njihova upozorenja? Najpre, mogu da zabrane dolazak stranih investicija. Ako na to pomislite – pa šta?, evo odgovora: onda zaboravite kurs od 117 dinara za evro – jer upravo ovom politikom Vučić čuva monetarnu stabilnost. Takođe, mogu i nas, kao što su Rusiju, isključiti iz svetskog finansijskog sistema (SWIFT), i time upropastiti veliki deo izvoznih transakcija. Kao što mogu da nam ukinu šengenski vizni režim. Ili da nam, daleko bilo, uvedu trgovinske sankcije, kao devedesetih.

Pa mi smo i pod sankcijama UN, devedesetih, imali toliko pšenice da smo je krišom izvozili, zašto da to ne radimo sada, kad joj cena raste – a izvoz je slobodan?

Težina pretnji kojima Zapad raspolaže, uz desetostruko veću korist od razmene, skoro ne ostavlja prostora da se razmišlja o napuštanju koristi koje imamo od Evropske unije. Međutim, ne zaboravimo: sličnu poziciju je imao Slobodan Milošević – i odlučio  da Zapadu okrene leđa.

Ako Srbija odluči da se povinuje zahtevima Zapada, ne možemo očekivati da će Rusija nastaviti sa podrškom koju nam do sada daje. Tu je, najpre, nesmetani dotok goriva, o čemu danas mnoge zemlje sanjaju. Verovatno bi se zatvorilo tržište za izvoz jabuka, automobilskih guma i hulahopki, koje sada tamo obilno izvoze. Ali pre svega i iznad svega – postoji rizik da bi tada Rusija mogla da povuče veto na promenu Rezolucije 1244, na našu štetu. A to tek nije ni jeftina, ni popravljiva, ni kratkoročna šteta.

Primećeno je novo pravilo: što se u nekoj zemlji pogoršava stanje demokratije – biće veće zamrzavanje cena goriva

Tako da je zaista vreme da se prestane sa tim jeftinim kukanjem oko pitanja hoće li poskupeti gorivo, ili treba li zabraniti izvoz pšenice, jer mi tu zaista nemamo velikih teškoća. Ono što definiše našu budućnost su dugoročne mere i odluke, jer je sada izvesno da se jednom carstvu moramo privoleti. Jedan put smo probali, i treba ga se plašiti. Ekonomija na tom putu sigurno neće dobro proći.

Stoga je važno da težinu ovog trenutka ne merimo količinama goriva, brašna ili suvog graška kojima će nam predsednik napuniti robne rezerve. Nas niko ne bombarduje. Biće brašna i deviza. Sad nam treba odluka o budućnosti.