BRANKICA JANKOVIĆ ZA KARAKTER: TIKTOKERKA

brankica-jankovic
BRANKICA JANKOVIĆ, poverenica za ravnopravnost, piše za KARAKTER

„…U odboru je 26 članica, upraviteljka i tri učiteljke… a potpredsednicu, kasirku i delovotkinju odbor bira iz svoje sredine…“

Ako ste pomislili da je ovo impresum neke feminističke organizacije ili časopisa – pogrešili ste. Ovaj citat je iz 1896. godine, a pored činjenice da pripada 19. veku po vremenu nastanka, još interesantniji je podatak o izdavaču: u pitanju je Vesnik SRPSKE CRKVE.

Ovo bi moglo i trebalo da bude (barem dovoljno, ako ne i dovoljno ubedljivo nekima) čvrst argument svim tzv. neprikosnovenim, raznim lingvističkim, a naročito najbrojnijim, samozvanim, autoritetima koji rodno senzitivan jezik u svojim izjavama, u medijima, autorskim tekstovima, nazivaju „novotarijom nametnutom iz Evrope“, „politički korektnim silovanjem jezika“ (kakvo je, najblaže rečeno, neumesno poređenje) i slično, bez da su se uopšte informisali i pročitali sve ono što se duže od deset godina intenzivno govori i objašnjava u prilog potrebe rodno senzitivnog/osetljivog/diferenciranog jezika. U svakom kontekstu.

Jezik je „poslednja odbrana“ vekovnih patrijarhalnih stavova u našem društvu

Povod za novi početak ove često besmislene rasprave  je nedavno usvajanje Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji pravi pomak i definiše upotrebu rodno senzitivnog jezika. Naravno, ovaj Zakon ne može da definiše gramatička pravila. U skladu sa epidemiološkom situacijom i zahtevima on line nastave, više za roditelje nego za decu, držim u ruci Gramatiku za peti razred osnovne škole.Njegova upotreba se decenijama prirodno menjala, ulazila u uši i govor kako su žene ulazile u tradicionalno muška zanimanja, osvajajući dotad samo za muškarce rezervisane titule, zvanja, funkcije i prostore. Pre 50 ili 100 godina, neke reči su bile nezamislive, a danas su svakodnevne. Ako smo preuzeli mnogo germanizama, turcizama, itd, zašto onda da ne prilagođavamo, u prvom redu, i nazive zanimanja u kojima ima sve više žena, a koja više nisu samo muška.

I još nešto: ovo apsolutno nije pitanje nekih tamo žena koje na tome insistiraju, već pitanje za svaku ženu i svakog muškarca, jer je pitanje društvene (ne)ravnopravnosti. Doduše, ima onih koji su u poslednje vreme gorljivo počeli da koriste i podržavaju rodno senzitivan jezik, da gotovo mehanički ponavljaju da je to važno za položaj žena.Nema ništa nejasno – i dalje se glagoli i pridevi slažu sa imenicama u rodu, broju i padežu. S obzirom na to da imamo gramatički rod, ne postoje reči koje nisu „u duhu srpskog jezika“,  postoje samo reči na koje se nismo navikli. U ovom kontekstu bih mogla da formulišem i ovako: jezik je „poslednja odbrana“ vekovnih patrijarhalnih stavova u našem društvu.

brankica-jankovic

Brankica Janković

Pretpostavljam da misle kako time pokazuju da su moderni, stručni, ili nešto treće, iako istinski u to ne veruju, ili ih to dotakne samo u meri u kojoj će prikupiti trenutni, mahom politički aplauz ili dobiti neki „projektni novac“. I to je uočljivo kada, recimo, odgovaraju na novinarska pitanja, kada gostuju u različitim emisijama… kada se odmaknu od pažljivo i brižljivo rodno senzitivno napisanih saopštenja.

Ima i onih od kojih bi se prirodno očekivalo (po funkciji, ali i po ostalim stavovima koje javno promovišu, itd.), da u svakoj prilici demonstriraju privrženost rodno senzitivnom jeziku. Ali i tu se poneko spotakne o sopstveno protivljenje i prihvati da pripadne nečemu što se i dalje neretko naziva „lepši, nežniji, slabiji pol“, uz neizbežno pitanje: Kako usklađujete porodične i profesionalne obaveze?

Koliko mi oblikujemo jezik, toliko i jezik oblikuje nas, njime diskriminišemo ili se borimo protiv diskriminacije

Moj jedanaestogodišnji sin sasvim prirodno, bez razmišljanja i jezičkih nedoumica, priča o drugarici iz razreda za koju kaže „naša glavna tiktokerka“ , druga je jutjuberka i potvrđuje mi da deca nesvesno osećaju, stvaraju i bez problema upotrebljavaju rodno osetljiv jezik. Koliko mi oblikujemo jezik, toliko i jezik oblikuje nas, njime diskriminišemo ili se borimo protiv diskriminacije.

Ipak, zbog uticaja „autoriteta“, ima problem sa nekim „standardnim“ profesijama: trener, general, lekar, psiholog….za admiralku je mislio da je ženski rod kontraadmiral. Muški nazivi zanimanja u nekim slučajevima učine im se vrednijim – zašto li je to tako?

I, na kraju, samo drugačije postavite stvar i razmislite – da li bi se muškarac javio na neki konkurs (iako takvih nema, bar ja nisam videla) na kome se traži direktorka, sekretarka, načelnica, doktorka, baletanka? Mi smo se javljale, nismo imale izbora. Doduše, istine radi, prihvatali su naše prijave i bile smo birane i prihvaćene, jer je mnogo više muškaraca (valjda je tako?) koji u ravnopravnosti ne vide problem, već boljitak za sve nas. Balans je najvažniji. U svemu.