BRANKICA JANKOVIĆ, poverenica za zaštitu ravnopravnosti
Slavljenje različitosti i tolerancije u Beogradu prešlo je dug put: 11 godina je proteklo od grafita Čekamo vas! do ovogodišnjeg Vidimo se!, a od pokušaja Prajd šetnje koja je rezultirala desetinama razbijenih glava građana i policajaca, i desetinama razbijenih izloga i žardinjera po centru Beograda – dve decenije. Gde smo danas, najčešće je postavljano pitanje novinara, eksperata, monitoring misija i drugih zainteresovanih.
U jednom trenutku pomislim da smo napravili napredak koji je bio nezamisliv pre dvadeset godina i budem ponosna na ono što smo kao društvo i država napravili, od unapređenja pravnog položaja onih verovatno najnevidljivijih – transrodnih, do mogućnosti održavanja dve parade godišnje. Jedna smo od retkih zemalja u Evropi koja ima premijerku koja se javno autovala kao LGBT građanka. Meni je ta njena odluka bila hrabra. Pokazalo se da je naše društvo prilično otvoreno, nije bilo previše negativnih reagovanja, zamerki i komentarisanja premijerkine seksualne orijentacije, čak ni od desnog i patrijarhalnog političkog spektra koji u priličnoj meri i dalje zaliva kult vrednosti balkanskog mačo muškarca, ma šta to značilo.
Neminovno se tada nametnulo i još uvek se postavlja pitanje – koliko to stvarno pomaže i osnažuje LGBTIQ građane? Da li se njihov svakodnevni život poboljšao? Incidenti poput napada na gej aktiviste, na mladića koji je imao roze majicu pa je huliganima izgledao kao LGBT (?!), kamenice na Info-prajd centar u Beogradu, to što su kafići u kojima se okuplja gej-scena i dalje skriveni, svaka održana parada još uvek se smatra pobedom a „autovanje“ je više nego teško, ponegde i opasno u unutrašnjosti zemlje… sve ovo govori da smo ipak daleko od suštinskog prihvatanja onog drugačijeg.
Prava LGBTIQ građana deluju kao lepo zdanje napravljeno od čvrstog materijala, ali na staklenim temeljima
Dakle, ponekad budem ponosna na sve što smo postigli, a ponekad se zaprepastim kada se pokaže sav suzbijani animozitet koji deluje kao bure baruta kojem je dovoljna varnica da eksplodira. Prava LGBTIQ građana deluju kao lepo zdanje napravljeno od čvrstog materijala ali na staklenim temeljima. To mi često ukaže na svu disperziju ponašanja nas kao naroda, koji smo u stanju da nepredvidivo idemo po skali od 1 do 100 bez neke logike i da nikada ne znate kada će kazaljka otići gore ili dole.
U stanju smo da iznenadimo najpozitivnije moguće, da prihvatimo stvari za koje biste pomislili da bi mnogi pre „ruku dali“ nego prihvatili a desi se, ali i obrnuto. Kada poverujete da smo sazreli, osvestili se, naučili, mi pokažemo u najgrubljem svetlu sve stereotipe, predrasude, okoštale modele poimanja stvari.
Jezik, zakoni i – umetnost
Ovu, kao ni druge teme ne možemo posmatrati crno-belo, uvek je tu neka siva nijansa koja je ispod površine, ali je vidljiva i oseća se. Ne može se tačno reći a da se ne pogreši, ili o nekog ne ogreši – „da, dobro je, baš smo napredovali“ ili „ne, sve je to samo privid“. Ono što imamo na našoj društveno-političkoj sceni kao pojavni oblik je jedno, a drugo kako se ti ljudi, naši sugrađani, pripadnici LGBTIQ zajednice stvarno osećaju. U kojoj meri govore ili ne govore i koliko njih je izabralo ćutanje kao način zaštite. Samo oni imaju odgovor na pitanje koliko smo napredovali.
Činjenica je da su jezička matrica i narativ koji je prisutan u javnom prostoru izmenjeni, manje agresivni, tolerantniji. Šta ko suštinski misli je jedno, šta govori je drugo, ali uspeli smo da se pomerimo od govora mržnje, animoziteta i pozivanja na nasilje nad pripadnicima LGBTIQ populacije.
Samo oni imaju odgovor na pitanje koliko smo napredovali
Opasnost je što u tom potisnutom, možda i nametnutom narativu, nikada ne znate kada nešto može da eksplodira uslovljeno jačanjem desničarskih stavova. Ipak nije malo kada se makar u javnom diskursu ponašamo kao da smo svesni javno izgovorenih reči i onoga što one mogu izazvati. Jezički izraz je bitan, jer su reči te koje pokreću na akciju, podstiču ili diskredituju stavove i ideje.
Jezik, zakoni i – umetnost. Ona razbija predrasude, proširuje vidike, ne poznaje ni rod, ni nacionalnost, ni veru, i kao takva istinski je zagovornik promena. Kada smo u našem prostoru Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, pre tri godine izložili radove poznatog holandskog aktiviste i fotografa Krisa Rijksena, koji je fotografijama raznih transmuškaraca prikazao brojna lica rodnog identiteta, zbunili smo obezbeđenje u našoj zgradi: prvo nisu znali zašto kod nas nekoliko dana zaredom svraćaju ljudi, a onda su se i sami popeli da pogledaju o čemu se tu radi. Uskoro planiramo još jednu izložbu fotografija – o transrodnim osobama Balkana.
Da se vratim na pitanje s početka: Gde smo? Evo ovde u Evropi, u njenom jugoistočnom delu, na brdovitom Balkanu. Tu smo gde jesmo, kao mnoga evropska društva, ni bolji ni gori. Do ovog drugog možemo začas, do ovog prvog treba malo novih propisa, nešto više vremena, a najviše – svesti o potrebi da svakom našem, pa i LGBTIQ građaninu treba da bude bolje.
