Čujem kako odzvanjaju sve neizgovorene reči u roditeljskim grlima, slično kao što danas čujem iste reči onih čiji su najmiliji na respiratorima u sobama na intenzivnoj nezi, koje mi deluju kao onda ona pećina
BRANKICA JANKOVIĆ, poverenica za ravnopravnost, u svojoj stalnoj kolumni Konkavno ogledalo za Karakter
Poverenje, dobrota, vera, upornost i zajedništvo učinili su polovinom 2018. godine u Tajlandu nešto gotovo nerealno. Pokazalo se, po ko zna koji put u ljudskoj istoriji, da malo verovatno ne znači i nemoguće. Tako je i danas nakon godinu dana borbe protiv virusa, čije ime znaju i ptice na grani, Pitam se, pamtimo li uopšte lekciju iz Tajlanda ili smo je, kao i obično, već zaboravili.
Neizvesnost je prilično velika, mnogo smo ljudi izgubili, a ne pričamo, od straha, dovoljno o njima, niti dovoljno poštujemo one koji se najviše bore za očuvanje našeg zdravlja
„…Plan koji od početka imam jeste da moramo decu da izvučemo napolje…“, rekao je Narongsak Orotanakorn, guverner oblasti Čijang Rai u Tajlandu, glavnokomandujući jedne od najčuvenijih spasilačkih operacija. Dakle, nema odustajanja – samo rotacija ljudi, praćenje stanja i promena plana u slučaju potrebe.
Borba sa vodenim strujama, hladnoćom, mrakom, strahom i neizvesnošću trajala je 17 dana, kada je konačno iz pećine izašao i poslednji dečak, od njih 12, na čelu sa trenerom, uzrasta od 11 do 17 godina. Članovi lokalnog fudbalskog tima „Divlji veprovi“ ušli su u pećinu Tam Luang, kao deo ekskurzije, nakon vrlo obilnih kiša koje su izazvale poplave, presekle im put i ostavile zarobljene u nemilosrdnim životnim uslovima, same, bez gotovo ikakve šanse da prežive. Za njihove roditelje i prijatelje bili su to najduži dani u životu, a za sve nas ovaj događaj treba da bude jedan od onih koji opominju i ujedno čine svet boljim mestom za život.
Operacija spasavanja jasno je potvrdila da se najbitnije i najbolje stvari u životu ne mogu kupiti
Zašto danas, početkom 2021. godine, pišem o onome što nam je poznato a i prošlo je – kome je to važno? Zato što je svaki od ovih dečaka mogao biti moj – možda i Vaš, poštovani čitaoci – sin. Mnogi naši sinovi i ćerke treniraju kolektivne sportove, odlaze na pripreme, izlete, ekskurzije i deo su raznih timova. U trenucima dok je Misija trajala, čini mi se, mogla sam da čujem otkucaje srca svake majke iz Tajlanda, uprkos hiljadama kilometara između nas. Osećala sam njihove strahove, zebnje, nade, čula molitve. Nema većeg straha od straha od gubitka deteta, niti glasnije molitve od tišine. To je ona kad se crkva skloni u čoveka, i kad su molitvi nepotrebne reči (parafr. Branu Crnčevića). Čujem kako odzvanjaju sve neizgovorene reči u roditeljskim grlima, slično kao što danas čujem iste reči onih čiji su najmiliji na respiratorima u sobama na intenzivnoj nezi, koje mi deluju kao onda ona pećina. U tim trenucima za roditelje dečaka ronioci su bili bogovi, osećam to – vratili su im sinove, i nisu posustajali i nisu odustajali, nijednog trenutka. Ni kada su monsunske kiše pretile da postanu jače i smrtonosnije, ni kada su bili premoreni od borbe, pa čak ni kada je poginuo Saman Gunan, tajlandski mornarički ronilac, izgubivši svest zbog nedostatka kiseonika, nakon uspešno obavljenog zadatka – dostavljanja boca sa kiseonikom dečacima, u jednoj od faza. Iako se raspoloženje, nakon ove tragedije, promenilo i moral opao, komandir tajlandskih „Foka“, rekao je da se operacija spasavanja nastavlja. Zamislite šta su ove, danas, obične reči, značile onda roditeljima. Najbolji ronioci iz čitavog sveta nisu kalkulisali, ni razmišljali da li su životi tajlandskih dečaka vredni upuštanja u ekstremno veliki rizik po sopstvenu bezbednost, i nisu pitali koje vere i nacije su ovi momčići, svejedno je bilo i američkim, britanskim, australijskim, kanadskim i svim drugim ronilačkim jedinicama da li su dečaci budisti, muslimani, hrišćani…bogati, siromašni, vegetarijanci, koji jezik govore. Pristizali su dobro obučeni ljudi sa svih strana da pomognu ljudima, jer čovek je čoveku______________ (dopišite po sopstvenom ubeđenju). Hiljade Tajlanđana razapeli su šatore ispred pećine, spremali hranu i brinuli o svemu što je potrebno spasilačkoj misiji. Bodrili su i roditelje i ronioce. Jedan od spasilaca objašnjavao je da su imali kontrolu nad procesom i da su znali da će izaći iz pećine, ali ne i da li će izaći živi, zbog mogućih povreda vitalnih organa. I sada, dok ispisujem ove redove, podilazi me jeza – 2,5 kilometara u dubini pećine i kilometar ispod zemlje, iscrpljeni i uplašeni, nakon nekoliko dana boravka u pećinskim uslovima, bez iskustva ronjenja, dečaci kreću na put života ili smrti – ova se sentenca bez ikakvog osnova koristi za opis naših svakodnevnih, najčešće besmislenih „borbi“.
Sve pomenuto mogli su izdržati samo snažni i sabrani dečaci koji veruju svojim snažnim i pribranim roniocima i njihovim procenama, iako je svakog trenutka nešto moglo da krene naopako. Dakle, stepen neizvesnosti bio je na najvišem nivou.
Slično, i danas, „u doba Covid-19“ i, još važnije, nakon „njegovog doba“, treba nam da budemo sabrani, pribrani, misleći, brzomisleći i snažni. Neizvesnost je prilično velika, mnogo smo ljudi izgubili, a ne pričamo, od straha, dovoljno o njima, niti dovoljno poštujemo one koji se najviše bore za očuvanje našeg zdravlja. Operacija spasavanja jasno je potvrdila da se najbitnije i najbolje stvari u životu ne mogu kupiti. I danas nam trebaju pribrani i snažni medicinski radnici koji vole svoj posao i ne odustaju i ne posustaju. I trebaju nam vera i poverenje i da se okupe najbolji na jednom mestu i pomognu onima kojima je pomoć potrebna. Sve ovo važi u svim vremenima i za svakog, uključujući i raspodelu vakcina i lekova protiv čega god, danas i sutra. Ne treba zaboraviti – dečaci i trener iz „Divljih veprova“ ušli su u pećinu kao tim, i preživeli – kao tim. Dakle, zajedništvo i poverenje.
