BOJAN LJUBENOVIĆ, jedan od naših najvećih satiričara i aforističara, u svojoj stalnoj humoreski Slatko od limuna za KARAKTER
Bila je nedelja, kišno popodne odmah posle ručka. Žena i ja smo se izležavali u dnevnoj sobi. To je bio loš znak, mojoj ženi u takvim prilikama na um padaju čudne ideje.
– Hajde da snimimo seriju! – rekla je iznenada.
Prenuo sam se iz tek započetog dremeža.
– Kakvu seriju? Šta pričaš?
– Seriju! Pravu pravcatu! – oči su joj se caklile od entuzijazma.
– Ali mi ne umemo da snimamo serije – pokušao sam da je urazumim.
– Ne umeju ni ovi što ih snimaju, pa su televizije ipak pune serija. Sve serija do serije. Imamo serijsku proizvodnju serija! – grleno se nasmejala svojoj dosetki.
– Ženska glavo, otkud nama kamere, rasveta, oprema…?
Odmahnula je rukom.
– Postoje agencije od kojih sve to može da se iznajmi.
– A glumci?
– Kad iznajmiš tehniku glumce dobiješ gratis. Zar ne vidiš da u svim serijama igraju jedni te isti glumci?
Bila je u pravu, ali to nisam nameravao da joj priznam.
– A reditelj?
– Zaista misliš da ove instant-serije imaju reditelja? Pre će biti da sklone fikus iz ćoška, postave kameru i pritisnu dugme…
– Sad si već maliciozna – rekao sam. – A sve i da je tako, šta ćemo za scenario?
Pogledala me je kao da gleda naivno dete.
To mu se toliko dopada da odlučuje da primi i treću, i četvrtu, i petu vakcinu! Putuje po celoj zemlji i neprestano se vakciniše
– Scenario? To je bar lako. Kakav želiš, hoćeš psihološki triler možda?
– Da čujem? – ipak sam bio radoznao.
– Evo priče: dva čoveka u automobilu jure auto-putem. Jedan je poznat i moćan a drugi anonimni siromašak. Za upravljačem je bogataš koji vozi sumanutom brzinom. U jednom trenutku izaziva groznu nesreću. Uplašen da će biti poslat na dugogodišnju robiju, svom siromašnom drugu nudi da se zamene. Siromašak će priznati da je on bio za volanom, a zauzvrat…
– A zauzvrat će mu moćnik ponuditi novac da preuzme krivicu – ubacio sam se. – Predvidljivo!
– Samo na prvi pogled – nije se dala žena. – Kada bude poslat na robiju, siromašak shvata značaj slobode i spreman je da otkrije pravu istinu…
– Sad si već prešla u bajku! – prekinuo sam je. – Daj nešto drugo!
– Evo, horor priče. U jednom malenom gradu lokalni moćnik godinama organizuje noćne orgije za svoje političke i poslovne prijatelje. Međutim, sve izbija na videlo i njegovi pajtosi, jedan po jedan, počinju da mu okreću leđa. Ali, oni ne znaju da ih je njihov drug tajno snimao, i najednom dolazi do obrta, svi se nude da mu budu svedoci odbrane, garantuju za njega, obezbeđuju mu gostovanja na televizijama…
– Mučno! – prekinuo sam je. – To niko ne bi gledao. Daj malo humora…
Pljesnula je rukama
– Evo ti humora: jednog političara optuže da je ukrao i u inostrane banke sakrio gomilu novca.
– Koliko novca?
– Šta ja znam…na primer, 619 miliona evra. On godinama to demantuje, ali se jednog dana budi sa uznemirujućom mišlju – šta ako u bankama zaista ima toliko novca? Šta ako su njegovi politički protivnici u pravu? Sledeća scena: on na aerodromu, kupuje kartu za Švajcarsku i tamo počinje potragu za milionima…
– Nije loše – priznao sam. – Imaš još nešto?
– Imam nešto skroz aktuelno. U jeku pandemije šef jedne države mesecima odbija da se vakciniše. Ali iznenada menja mišljenje i najavljuje da će se vakcinisati u zabačenom, planinskom selu. Tamo mu priređuju sjajan doček i čeka ga čopor novinara. Posle dve nedelje u drugom selu prima revakcinu, a doček je još veličanstveniji. To mu se toliko dopada da odlučuje da primi i treću, i četvrtu, i petu vakcinu! Putuje po celoj zemlji i neprestano se vakciniše…
– Dosta, dosta – prasnuo sam u smeh. – Ova ti je možda i najbolja!
– I ja mislim. Ako požurimo do večeras možemo da snimimo deset epizoda, celu prvu sezonu!
Odmah prionuli na posao. Naša serija uskoro stiže na male ekrane.
Ne menjajte kanal.
A državu možete.
