BOJAN LJUBENOVIĆ, satiričar i aforističar, piše za KARAKTER
Moja žena je prestala da čita knjige. Čitavog života ih je čitala, a onda je najednom prestala. Rekla je da su svi pravi pisci već mrtvi, a ovi novi još nisu napisali ništa vredno pažnje. I to je bilo to. Ja sam se obradovao, jer sam računao da ćemo na toj odluci poprilično uštedeti, više neće iz knjižara kući dovlačiti gomile najnovijih izdanja.
Međutim, moja radost je bila kratkog daha.
Umesto knjiga, žena je počela da čita novine. I što je još gore, dobila je neutoljivu želju da sa mnom podeli ono što je pročitala.
– Ustaj! – dreknula je jednog jutra. – Ti spavaš, a sprema se državni udar!
– Zar je opet prvi ponedeljak u mesecu? – pitao sam sanjivo.
– Kakve veze što je prvi ponedeljak u mesecu! – iznervirala se. – Državni udar je, čoveče!
– Naravno da ima – rekao sam strpljivo. – Državni udar je uvek prvog ponedeljka u mesecu. Tako je već godinama.
– Jel? Nisam to znala…
Naravno da nisi kad čitavog života nisi vadila nos iz knjiga.
Prvog ponedeljka u mesecu je državni udar.
Utorkom je prisluškivanje.
Sredom se objavljuje rat mafiji.
Prvog četvrtka u mesecu neko ide na poligraf
– Sad znaš. Prvog ponedeljka u mesecu je državni udar, a odmah posle toga sledi prisluškivanje predsednika i najviših državnih rukovodilaca.
Širom je raširila oči.
– Prisluškivanje presednika?! A ko ga prisluškuje?
– Niko – rekao sam.
– Kako to misliš niko?
Moja žena je ponekad kao dete, ne znam jesam li to pomenuo.
– Ne prisluškuje ga niko, ali se sprema kao da će ga neko prisluškivati. Jesi li ti nekad čula za vežbu “Ništa nas ne sme iznenaditi”?
– Jesam.
– E, to ti je to. Predsednik se pravi da ga neko prisluškuje sada da se ne bi iznenadio ako ga neko bude prisluškivao u budućnosti.
– Bravo! – oduševila se žena. – Kako se samo toga setio!
Odlučio sam da joj održim kratak kurs pravilnog čitanja srpskih novina.
– Ovo ću ponoviti samo jednom – rekao sam strogo. – Utorkom je prisluškivanje, sredom se objavljuje rat mafiji, a prvog četvrtka u mesecu neko ide na poligraf. Jesi zapamtila?
– A petkom?
– Prvog petka u mesecu bira se novi lider opozicije.
– Zezaš?
– Da je bar tako. Srpska opozicija svakog petka nađe novog lidera. I potroši ga do ponedeljka.
– Kako to misliš?
– Lepo. Jednog petka to je ombudsman Janković, drugog akademik Teodorović, trećeg sudija Majić…
– Da! – lupila se žena po čelu. – Sad vidim da su ovog petka izabrali nekog vladiku. Gastarbajter iz Nemačke. Lepši od Tadića! Piše da će on da bude kandidat za predsednika.
– Vladika da bude predsednik? – pecnuo sam je.
– Što da ne – bila je uporna. – Možda se prekvalifikuje. Imaš onaj narodni univerzitet “Božidar Adžija”, tu lepo odeš i prekvalifiješ se za šta ‘oćeš!
– Aha…- pokušao sam da je iskuliram.
– Ne sviđa mi se jedno što iza njega stoji Đilas.
Uzdahnuo sam duboko.
– Iza svakog uspešnog muškarca u Srbiji stoji Đilas, utuvi tu u glavu ženska glavo!
Žena je klimala glavom sa razumevanjem.
– Imaš li još nešto da mi kažeš? – pitala je.
Zaustio sam da joj kažem da Ceca ima novog dečka, ali sam se na vreme zaustavio. O tome ćemo učiti na sledećem času.
