ZORAN KESIĆ ZA KARAKTER: ŽIVIMO U VREMENU LAŽI

ZORAN KESIĆ, voditelj i autor emisije “24 minuta”, govori za KARAKTER
Razgovarao Nenad ČALUKOVIĆ
Foto Nebojša BABIĆ I Ivan DINIĆ

 

Kako vam je počela Nova godina? Jeste li se malo odmorili?

Odmorio sam se od posla, ali i umorio od prazničnih prejedanja. Ipak, ne brinem mnogo zbog viška kilograma. Čim krenemo sa emisijom smršaću od muke.

Ova 2022. nije prestupna, ali postoje procene da bi za neke mogla da bude presudna. Kako biste je vi okarakterisali?

Zrelo je. Vreme je! Gotov je! Pada, pada, pada Vlada. Samo još da pronađemo onog koji bi mogao da nas pogleda u oči, da uberemo različak i što jes’, jes’ najbolji je SPS. Mogu ovako do sutra, a shvatate već iz ovog sloganskog blesavljenja da nemam više iluziju bilo kakvih “presudnih godina” i “odlučujućih trenutaka”. Sve “presudnosti” ispucao sam devedesetih, zaključno sa 5.oktobrom 2000. Uostalom, loženje na “sad ili nikad” i jeste za mlađe, pa izvolte deco – ložite se.

Slogan imam, ostao mi neiskorišćen još od nekih davnih izbora koji su isto bili na proleće, baš kao i ovi

“BOLEĆE NA PROLEĆE!”

Ne kažem ovo rugajući se, naprotiv. Greje mi srce kada vidim omladinu spremnu da izađe, prošeta, vikne i da se pobije za ono u šta veruje ili protiv onoga što im smeta. Jesu li moguće promene na izborima – apsolutno da! Je li i krajnje vreme za promene – naravno! Ali ako se i dogodi promena, hoće li ona biti “presudna”? Teško. Jer ne verujem da i najveći idealisti misle da bi smak ovog režima predstavljao i poraz korupcije, laži, gluposti, pokvarenluka i poltronstva. Zapatilo se toga puno u našem društvu, tako da eventualne aprilske promene nikako ne mogu biti presudne. Mogu da budu samo početak napornog procesa borbe protiv virusa. A tu nije ključna samo ova godina. Presudne su sve naredne godine koje imamo na raspolaganju.

Foto: Nebojša Babić

Kako će proticati “24 minuta” u izbornoj kampanji, koja, doduše, i nažalost, ovde konstantno traje? Priprema li se neka posebna strategija? Hoćete li možda imati neki emisijski slogan?

Volim naše predizborne epizode, jer stranke se u tom periodu posebno trude da osvoje poverenje birača, a savetnici i kreativni timovi cede i poslednje kapljice nadahnuća ne bi li kandidate predstavili kao ljude iz naroda, dirljivo nesavršene, jedne od nas, ljubitelje dece, staraca, manjinskih grupa, malih životinja i krupne stoke. Zabavno je neke likove operisane od spontanosti i šarma videti kako glume neposrednost. Glumljenje prirodnosti sto puta mi je odvratnije od prirodne uštogljenosti, ali šta da se radi, pos’o je pos’o, za našu emisiju je to bombonica. Slogan imam, ostao mi neiskorišćen još od nekih davnih izbora koji su isto bili na proleće, baš kao i ovi.

“BOLEĆE NA PROLEĆE!”

Jesu li moguće promene na izborima – apsolutno da! Je li i krajnje vreme za promene – naravno! Ali ako se i dogodi promena, hoće li ona biti “presudna”? Teško. Jer ne verujem da i najveći idealisti misle da bi smak ovog režima predstavljao i poraz korupcije, laži, gluposti, pokvarenluka i poltronstva. Zapatilo se toga puno u našem društvu

Ne mogu da lažem i da glumim pacifistu i nekakvog dalaj-lamu – osvetoljubiv sam, zlopamtilo sam i priželjkujem da zaista zaboli sve one koje već godinama zabole.

Pregrmeli ste gotovo sve izbore u novijoj istoriji, što možda i nije neki kompliment. Procene su da opozicija ima najveće šanse u Beogradu, možda na predsedničkim… Kakva su vaša predviđanja za ove aprilske? I šta će presuditi?

Umesto konkretnog odgovora, evo samo malog detalja u prilog tezi da su trenutno na vlasti u Beogradu najgori od najgorih i najbestidniji od najbestidnijih. Pomenem nedavno u nekom intervjuu, tek onako uzgredno, što bi se reklo bočno, nebitno (kakav je i on sam) – Gorana Vesića. Nikada, rekoh, taj neće postati Beograđanin i to ne zato što je Kruševljanin, već zato što je folirant, a ovaj grad uvek prepozna folirante i sa posebnom strašću ih zajebava. Uzgred izrazim nadu da će Beograđani, koje god im mesto rođenja piše u ličnoj karti, povratiti svoj Beograd.

Ne mogu da lažem i da glumim pacifistu i nekakvog dalaj-lamu – osvetoljubiv sam, zlopamtilo sam i priželjkujem da zaista zaboli sve one koje već godinama zabole

To gospodina zamenika toliko iznervira, da napiše na Fejsbuku čitav poduži traktat o mojoj malenkosti – možda i odigra nešto na Tik-Toku, nisam proveravao – a sve polazeći od osnovne, naravno lažne premise, citiram zamenika: “Nedavno je Zoran Kesić u jednom intervjuu rekao da nikada neću postati Beograđanin jer sam rođen u Kruševcu…”

Pa ne, nego zato što ste folirant, a što ovim samo potvrđujete.

Sve vezano za ovu vlast počinje i bazira se na neistini, počev od njihove inicijalne metamorfoze iz ružnog nacionalističkog radikalnog pačeta u prelepog proevropskog naprednjačkog labuda.

Glavni repromaterijal za izradu naših “24 minuta” svih ovih godina  su nepravda, laž, patetika, melodrama, foliranje, populizam, besramnost i gadost. Gospodin Vučić nam je ubedljivo najčešća tema. Gospodina Ponoša do sada nismo pominjali

Šta je Vesić na tom labudu, ostavljam bezobraznoj imaginaciji vaših čitalaca. Od građana očekujem da im je, kao i meni, pun kufer lažova i foliranata i da u skladu sa tim i glasaju.

Poznata je većina predsedničkih kandidata. Šta mislite o njima? Recimo o Vučiću i Ponošu?

Glavni repromaterijal za izradu naših “24 minuta” svih ovih godina  su nepravda, laž, patetika, melodrama, foliranje, populizam, besramnost i gadost. Gospodin Vučić nam je ubedljivo najčešća tema. Gospodina Ponoša do sada nismo pominjali. To mislim.

Sve vezano za ovu vlast počinje i bazira se na neistini, počev od njihove inicijalne metamorfoze iz ružnog nacionalističkog radikalnog pačeta u prelepog proevropskog naprednjačkog labuda

Možda je rano, ali kako će glasiti vaša poruka biračima u emisiji koja će biti emitovana u subotu 2. aprila?

Tihovaću te večeri zbog predizborne tišine, ali moja lična poruka građanima je vezana za nešto što sam nedavno pročitao u Politikinom zabavniku. Tamo piše da je prosečan životni vek čoveka danas oko 75 godina, pa sad negde više – ovde manje. Na to bi trebalo podsetiti birače, pa da se onda sa tom spoznajom upute ka biračkom mestu. Meni je sa mojih 45 godina prilična hića da počnem da živim u pravednom, poštenom i normalnom društvu, u kome me neće svaki čas huškati na bajate i prežvakane sukobe sa komšijama, u kome me mediji neće svakodnevno držati pod tenzijom da će neko ubiti predsednika moje zemlje, a povremeno objaviti da sam i sam jedan od tih zaverenika. Hitno mi treba država u kojoj se do posla i uspeha može znanjem i radom, a ne poltronstvom i članskom kartom – ne zbog mene, ja imam super posao, nego zbog moje dece. Imam trenutno dvojicu i treba mi brzo Srbija u kojoj će kad porastu poželeti da ostanu.

Živimo u vremenu laži, u kome oni koji su sami sebe proglasili oficijelnim, atestiranim patriotama i koji su prisvojili zastavu, veru i tradiciju, besramno trguju i nacionalnim ponosom i nacionalnom tragedijom za svoje sitne, šibicarske interese

Strahujete li možda da ćete posle 3. aprila ostati bez inspiracije? Šta kažu u Njuz.netu?

Nema da se ostane bez inspiracije! I Njuz.netov i moj i našega reditelja Saleta Saničanina posao je da imamo inspiraciju, jer mi služimo narodu. Što bi rekao moj drug Draža Petrović: “Kakva crna inspiracija!? Ti si novinar, sedneš i pišeš”. Naša sveta obaveza je da zajebavamo moćne, da gazimo one koji odlučuju, da zagorčamo fotelju svakome ko sedne u nju. Ujedno vršimo i edukaciju vlasti – navikavamo je na kritiku. A predsednik Vučić i njegovi papagaji koji su dosadili i Bogu i narodu sa idiotizmom da ”to radimo iz lične mržnje prema Vučiću”, opciono “i njegovoj porodici”, neka utuve jednom za svagda u glavu: zabole nas da vas mrzimo! Ne laskajte sebi. Vaš posao je da vodite državu, naš posao je da kritikujemo odluke – pogrešne i štetne – onoga ko vodi državu. A ko god misli da će sledeća vlast biti bogomdana i bezgrešna, taj nije normalan. Dakle za satiričare – biće posla ko hoće da radi!

Kakav je vaš utisak – kako se kod nas kotiraju politički humor i satira? Koliki je njihov domet i uticaj?

Nije lako nama profesionalcima da izdržimo nalet stotina talentovanih amatera sa Tvitera. Ja nisam na Tviteru, ali ovi moji njuzovci jesu. I milion puta nam se desilo da smislim u redakciji neku foru, a ovi moji odmah skoče “ne može to, već je neko to napisao na Tviteru”. Pa šta, bre, imam ja sa tim što je neko to već smislio?

Moj vanserijski kreativni duh to je porodio upravo u ovom trenutku i to je moje, autorsko. Nije, kažu, tvitnuo je to već Pera123, a retvitovao Mika Som, Bora Konj i kako li se već zovu. Za našu emisiju znam da se već godinama u mnogim porodicama gleda maltene ritualno. Pišu nam ljudi širom sveta da nas gledaju kao jedini vid informisanja iz matice. Svesni smo koliko ovo što radimo znači mnogim ljudima i to nam ne dozvoljava da se opustimo i da igramo sa pola snage. Ja i ne mislim da satira treba da ima nekakav veći uticaj od tog – da čitalac i gledalac potvrdi svoj utisak o caru koji je go, o nekadašnjim gospođama ministarkama, slepim vođama, Stradijama, Dr-ima i mister Dolarima, a danas o ovim sadašnjim likovima, ne toliko različitim od onih Nušićevih ili Domanovićevih.

Znam da je fraza, i da je pitanje passe, ali ne mogu da vas ne pitam o medijskoj sceni. I dokle će da seže ova tabloidizacija Srbije?

Dok ne budemo dobili zakone koji sankcionišu govor mržnje i laži, dok ne budemo dobili pravosuđe koje će da sprovodi te zakone i dok lešinarski urednici ne budu počeli da se plaše istih tih zakona i istog tog pravosuđa. Sad se ne plaše jer znaju da će svaka  kazna koju plate zbog svojih kleveta biti simbolična i zanemarljiva u odnosu na sredstva koja će njihovi odvratni mediji dobiti na nameštenim konkursima.

Država im jasno poručuje: slobodno lažite, čerečite, satanizujte – pokrivamo sve troškove!

Jesu li moguće promene na izborima – apsolutno da! Je li i krajnje vreme za promene – naravno! Ali ako se i dogodi promena, hoće li ona biti “presudna”? Teško. Jer ne verujem da i najveći idealisti misle da bi smak ovog režima predstavljao i poraz korupcije, laži, gluposti, pokvarenluka i poltronstva. Zapatilo se toga puno u našem društvu, tako da eventualne aprilske promene nikako ne mogu biti presudne. Mogu da budu samo početak napornog procesa borbe protiv virusa. A tu nije ključna samo ova godina. Presudne su sve naredne godine koje imamo na raspolaganju

Ima sa tom istinom i laži u medijima još jedna zanimljiva stvar. Pitaju me često: “Kako smemo da pričamo to što pričamo, ima li pritisaka i neprijatnosti na ulici, preti li nam ko, plašimo li se…”  Pa čega može da se plaši neko ko govori istinu? Naravno da nema neprijatnosti na ulici, ima samo prijatnosti svuda. Decenija prijatnosti i ljubavi, to je ono što moj tim, ali najviše naravno ja, imamo sve ovo vreme među ljudima, na ulici, u kafani, na graničnom prelazu, u prodavnici, pa čak i van granica Srbije.

Ja se međutim brinem za lažove. Završiš ti recimo kao voditelj u jutarnjem programu u kome si morao da ispričaš ono što ti je tog jutra dostavljeno da ispričaš. Kažeš nešto što znaš da je brutalna laž, opljuješ nekoga a znaš da nije to zaslužio i ti nakon toga kao mirno izađeš na ulicu, ideš kući, sve kul!? Pa kako te nije strah? Na televiziji si do malopre u oči lagao gledaoce, pa videćete bre neko, prepoznaće te, dobaciće ti nešto u prolazu. Ja, majke mi, ne bih smeo da radim to što rade kolege na Pinku i srodnim medijima. I stideo bih se i plašio bih se.

Foto: Ivan Dinić

Često ste i sami bili na udaru tih istih tabloida. Poslednji put, čini mi se, zbog gostovanja u kultnoj emisiji Nedeljom u dva kod Aleksandra Stankovića na HRT. Koliko vas dotiču te uvrede? Može li čovek da ostane imun?

Nije baš da me preterano dotiču i nije da ne očekujem tabloidne napade, pogotovu kada je nešto tako “rizično” u pitanju kao eto ta situacija da gostujem u čuvenoj hrvatskoj emisiji i tamo pričam isto što pričam i inače – da vlast u Srbiji ne valja. Ali mnogo poraznija mi je bila reakcija nekih izmanipulisanih običnih ljudi, čitalaca tih štampanih govana. Svodi se na istu stvar. Kaže građanin: “Možda nam vlast i nije dobra, ali ne možeš ti u Hrvatskoj da pljuješ našu zemlju, to je izdaja.”

Nije, nego ste vi naivne i površne budale! Prvo su vas zajebali da je vlast isto što i zemlja. Sram vas bilo! Vlast je prolazna, a zemlja je svetinja! Ljudi u toj zemlji su svetinja. I druga stvar, koliki bih licemer bio da u Beogradu govorim jedno, a samo 300 kilometara dalje da prodajem priču za drugo tržište. Prilagodim malo, ublažim, taktiziram… jel’ to treba? Istina je istina i u Beogradu i u Zagrebu i gde god hoćeš, a to što su te, građanine, takođe zajebali da su nam Hrvati neprijatelji, pa ćeš u tom duhu vaspitavati i svoju decu – to je tvoj problem i uživaj u mizeriji svog dosadnog rova. Neprijatelja među narodima ja nemam. Neprijatelja među zlotvorima svih nacija, vera i nevera imam koliko hoćeš i ima ih gde god hoćeš.

Kako vam trenutno izgleda ova zemlja? Ili ceo jugoslovenski prostor? U kakvim vremenima živimo?

Živimo u vremenu laži. U vremenu u kome oni koji su sami sebe proglasili oficijelnim, atestiranim patriotama i koji su prisvojili zastavu, veru i tradiciju, besramno trguju i nacionalnim ponosom i nacionalnom tragedijom za svoje sitne, šibicarske interese. Nadam se da se takvoj laži bliži kraj, ne samo u Srbiji već i u dragim mi komšijskim zemljama, pre svega u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Evo ja, iako se ne busam time u grudi jer bi me bio blam da to radim, smatram sebe patriotom.

To mi se podrazumeva isto kao i ljubav prema porodici, ili ponosno isticanje da sam Beograđanin. I kao takav ja želim svojoj zemlji i narodu zdrav i bogat život, u zdravom i srećnom okruženju, sa komšijama kod kojih uvek možeš da baneš nenajavljeno, da ti pozajme, pomognu, pričuvaju…. i oni tebi i ti njima. Umesto mržnje malih razlika da uvedemo mnogo logičniju, prirodniju, pa i ekonomski isplativiju bliskost velikih sličnosti. Prošlost istoričarima pa neka rade ljudi, pišu, okupljaju se na seminarima, neka zbrajaju žrtve i mere zločine, naravno, ali pomeni, istoričar, leba ti nekad i neki primer ljubavi, saradnje i solidarnosti, da ne bude samo klanje – šaraj malo.

Što se mene tiče, prošlost mi je malo passé. Budućnost mi je mnogo uzbudljivija i važnija.

Naša sveta obaveza je da zajebavamo moćne, da gazimo one koji odlučuju, da zagorčamo fotelju svakome ko sedne u nju. Ujedno vršimo i edukaciju vlasti – navikavamo je na kritiku. A predsednik Vučić i njegovi papagaji koji su dosadili i Bogu i narodu sa idiotizmom da ”to radimo iz lične mržnje prema Vučiću”, opciono “i njegovoj porodici”, neka utuve jednom za svagda u glavu: zabole nas da vas mrzimo! Ne laskajte sebi. Vaš posao je da vodite državu, naš posao je da kritikujemo odluke – pogrešne i štetne – onoga ko vodi državu. A ko god misli da će sledeća vlast biti bogomdana i bezgrešna, taj nije normalan. Dakle za satiričare – biće posla ko hoće da radi!

Koji društveni fenomen vas je poslednji iznervirao? Kad ste rekli: šta radite, bre, bre???

Nije društveni fenomen, ali je fenomen gluvih telefona i mali primer kako je lako raširiti laž i kako će brzo ljudi u nju poverovati, koliko god da je nelogična. Drugar mi pošalje poruku: “Priča se po gradu da si vlasnik jednog kafića u Beogradu na vodi, ja kažem nemoguće, ali evo ubeđuju me da nema greške”. Pet minuta nakon toga pozivam telefonom meni nepoznatu osobu koja “pouzdano” priča da sam ušao u dinamični svet ugostiteljstva i to baš u najlepšem delu Beograda, Balkana i poznatog nam univerzuma.

Računam, glupo da imam kafić, a da to i ne znam, bar da mi čovek kaže gde da odem na kafu i pride pokupim pazar. Predstavim se, s druge strane muk. Ah, kako uživam u ovome!  Da skratim priču, tom liku je neko tako rekao, da je Kesić vlasnik kafića, baš Zoran Kesić ja, ne neki drugi Kesić i on, šta će, tu zanimljivost sada širi. Ja insistiram da mi otkrije izvor, kako bih došao do tog nultog pacijenta, do izvora laži, ali ništa – gospodin je diskretan, tako da glavni lažov ostade u senci, a ovog prenosioca sam samo petnaestak minuta gnjavio i vrlo kulturno, na vi, ga edukavao da nije lepo lagati. Supruga mi je kada sam joj to ispričao rekla da nisam normalan i naljutila se što nepoznate ljude zovem telefonom i uznemiravam ih. Ponudio sam joj da odemo na kafu u naš kafić u Beogradu na vodi, nije se nasmejala.

I jedno naše tradicionalno pitanje – nešto poput mladih bendova u 24 minuta – kako biste opisali vaš karakter?

Veseo, spontan i dobronameran – dok me čovek bolje ne upozna.