VASIL HADŽIMANOV govori za KARAKTER
Piše Željka Zebić
Foto Vladimir Miloradović
On je pijanista, kompozitor, aranžer, primarno posvećen džez muzici, ali uz njegovo ime moglo bi da ide još mnogo toga. Zaljubljenik u muziku kao takvu, sledeći isključivo samog sebe, bez kompromisa i ikakvih uticaja, posvećen, temeljan, otvoren, iskren…
Od prvog profesionalnog nastupa kada je imao 16 godina sa Biserom Veletanlić i Vojinom Draškocijem, poslednje tri decenije svirao je sa toliko vrhunskih muzičara i sa ovih prostora i iz celog sveta, da ih nije moguće sve nabrojati.
Umetnik koji neprekidno stvara, čovek neverovatne kreativne energije, velikog znanja i talenta.
Odrastali ste u Beogradu, u Bloku 45. Koje slike nosite u sećanju na te sedamdesete, pa i osamdesete?
Pamtim detinjstvo kao bezbrižno, srećno, veselo, lepo, a Beograd kao jedan rasterećeni grad. Pamtim taj Blok 45 i kao divno mesto za odrastanje, sa puno parkova, igrališta, šetališta pored reke, brdašca na kom smo se sankali. Nije bilo tržnih ni zanatskih centara, a gomile suvišnih objekata uništili su i poglede i ambijent koji je tada bio zaista divan.
A sam Beograd je bio nekako drugačiji, nije bio prenaseljen, nije bilo previše automobila, ove nervoze i stresova koji su danas sastavni deo ovog grada. Sećam se da sam posmatrao i svoje roditelje i druge sa kojima sam odrastao, oni jednostavno nisu bili opterećeni ovako kako smo mi danas.
Počeli ste rano da se bavite muzikom, da li ste sami birali klavir ili je on nekako izabrao vas?
Sada je već naučno dokazano da muzika, sviranje i bavljenje muzikom utiče na inteligenciju bez obzira na to da li si dovoljno talentovan da to bude tvoj poziv. Tako je u to vreme osnovna stvar u odrastanju većine dece bila i odlazak u muzičku školu, koju su pohađala i ne preterano talentovana deca radi opšteg obrazovanja. Danas se to malo izgubilo, ali tada je to nekako bilo normalno. Naravno da su moji roditelji videli da imam talenat ali bez ikakvih pretenzija da se time bavim zato što su oni muzičari. I klavir se slučajno nametnuo, ispostavilo se da je to bio pravi izbor, jer zaista ne mogu sebe da zamislim da sviram neki drugi instrument.
Moje interesovanje za kompoziciju je mnogo olakšano samom činjenicom da sviram klavir, jer svako ko se bavi kompozicijom bi morao da zna barem osnovne stvari na klaviru ili gitari kao harmonskim instrumentima. Druga stvar, zainteresovanost za klavijature, različite zvukove, eksperimentisanje sa njima, sa elektronikom, sve je to nekako olakšano, jer sam krenuo sa pet godina da sviram klavir.
Volim ja i druge instrumente, volim da ih slušam i koristim u kompozicijama i radovima. Zahvaljujući mojoj percepciji i ljubavi prema njima, često mogu u smislu imaginacije da se prešaltam u telo i um tog konkretnog instrumentaliste. Sve to mi olakšava komponovanje i aranžiranje.
Kultura je ono što nas čini civilizovanim, razumnim i duhovnim bićima, a mi se njome ne bavimo uopšte
Da li ste, uslovno rečeno oduvek, još u muzičkoj školi, naginjali ka džezu ili se ljubav prema toj vrsti muzike javila kasnije?
Džez sam otkrio prilično rano, sa nekih 13-14 godina. Koliko god sam tada osećao da mi se to dopada, nisam baš mnogo razumeo o čemu se radi, da bih se kasnije, vremenom, potpuno prepustio tome i zavoleo džez u potpunosti.
Međutim, moja ljubav nije svedena samo prema džez izrazu koliko god jeste sastavni deo maltene svake muzike koju pravim, pogotovo moj autorski rad sa bendom, ceo koncept počiva na improvizaciji, slobodi i onome što je džez muzika u suštini. Izuzetno volim muziku kao takvu, sve muzike koje u sebi nose neku maštu, kreativnost, lepotu, koje su rađene iz ljubavi i poštovanja prema muzici a ne zbog zarade.
Zbog toga mogu sebi da dopustim i da se poigram sa muzikom i iskombinujem je sa džezom koji je negde u središtu svega. Uvek tražim to nešto drugačije, nešto novo što bi moglo da me na neki način inspiriše, novi izazov. Ne želim da igram na sigurno, to jednostavno nije moj modus operandi.
Neko nam je oduzeo ono što nas čini živim i ono što je naš život
Posle niže završili ste i srednju muzičku školu „Stevan Mokranjac“ a zatim studirali na čuvenom Berkli univerzitetu u SAD, za koji ste dobili i delimičnu stipendiju.
Otišao sam na Berkli kao neko ko je završio srednju muzičku školu, klavirski i teoretski odsek, znači sa dobrim znanjem tradicionalne harmonije, teorije i klasičnog klavira. I sa velikom ljubavlju prema džezu, ali ne baš velikim znanjem i iskustvom o toj muzici.
Sve se to vrlo brzo promenilo. Berkli je izuzetna škola. Kombinacija profesora i silnih muzičara koji studiraju i koji su u tom gradu, sviraju po klubovima je prilika ako se snađeš, imaš potencijala i, naravno, ako si vredan, da brzo dođeš u kontakt sa njima i kreneš da sviraš, što se meni desilo.
Te četiri godine u Bostonu i potom godina u Njujorku, to je životna škola koja meni i danas mnogo znači, često se setim neke situacije, saveta, svirke iz tog perioda koja mi poput neke lekcije dođe u datom momentu i pomogne da rešim neki problem.
Mogli ste da ostanete tamo ili odete bilo gde ali ste odlučili da se vratite u Beograd, osnovali ste Vasil Hadžimanov bend, i to devedesetih kada su mnogi želeli da pobegnu odavde. Zašto?
I danas mnogi žele da pobegnu, to je tužna istina ovih prostora, da se stvari na postavljaju na pravo mesto i ne stvaraju uslovi da se mladi ljudi, vredni, talentovani zadrže. I da zapravo samom činjenicom da žive tu gde živimo i mi – koriste nama svima a ne nekome tamo u nekom inostranstvu.
Rešio sam da se vratim zato što sam jednostavno želeo da živim ovde. Volim Beograd, nema tu mnogo filozofije, oduvek ga volim. Beograd se promenio, više nije onaj koji mi je bio mnogo draži, ali ja ga i dalje volim.
Danas mnogi žele da pobegnu, to je tužna istina ovih prostora
Vi ste među prvima s ovih prostora koji celokupnu karijeru i sve što je čini, od vizuelnog izgleda i sadržaja sajta, preko komunikacije s publikom i medijima do načina pojavljivanja u javnosti, radi zaista na nivou svetskih zvezda. Da li ste od početka razmišljali o tome i koliko je to važno za uspeh?
Pa nisam to znao. Kada sam počinjao zapravo sam bio zainteresovan samo i isključivo za to da sviram. Međutim, vremenom sam, naravno, naučio, i imao sam i pomoć. Od samog starta kada sam se vratio iz Amerike, Nataša (supruga i menadžer, prim. aut.) je moja desna ruka. Njeni saveti su dragoceni, naravno i dosta toga sam dobio od roditelja i raznih drugih kolega i prijatelja, koji su uvek bili na mojoj strani.
Zahvaljujući tome sam uspeo da se u većini slučajeva bavim isključivo muziciranjem i komponovanjem. To je jedna vrsta ekskluzive u odnosu na mnoge moje kolege koji moraju da rade i te druge poslove koje za mene radi recimo Nataša, a paralelno da se bave muzikom što je užasno teško, zahtevno i iscrpljujuće. Ono što je važno je da se sve vreme razmišljalo po sistemu poštovanja tih ljudi koji dolaze na naše nastupe, koncerte, performanse, kako god se nazivali.
Svoje znanje i veštinu, ali i ljubav prema muzici, prenosili ste i kao pedagog na mlade. Bili ste predavač u Master Blaster studiju gde je bilo i dece koja tek što su savladala slova.Trenutno ste gost profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i Muzičkoj akademiji u Štipu, na džez odseku. Koliko je taj pedagoški rad za vas izazov, kakve su te generacije čije vreme tek dolazi?
Mladi svet je sa jedne strane blagosiljan informacijama do kojih se tako lako i brzo dolazi, internet je zaista istovremeno i fantastična i užasna stvar. Međutim, postoji jedna problematika, kako ja razmišljam u kontaktu sa tim mlađim muzičarima, a to je da do nekih informacija moraš da dođeš polako. Moraš nekako da ih sažvaćeš, da ih osetiš, uđeš u srž. Neke stvari smo morali da saznajemo na duži i teži način, što nas je izgradilo u persone i muzičare koji suštinu shvataju i osećaju možda bolje od današnjih klinaca. Oni žive u tom brzom tempu koji ti ne dopušta da staneš i potrošiš vreme koje je potrebno da bi suštinski nešto naučio.
Susrećem se sa ekstremno telentovanim muzičarima koji sviraju neverovatno za svoje godine, ali imaju problem da zapravo pretrče preko nekih stvari koje su užasno važne a možda čak i važnije nego to što se zove informativno-tehnički savladati gradivo ili instrument.
S obzirom na to da muzika koju ste odabrali nije naročito profitabilna, da li ste ikad pomislili da se bavite još nekim zanimanjem da biste imali materijalnu sigurnost?
U Americi, i ne samo tamo, jeste normalna stvar da čovek paralelno radi neki drugi posao da bi mogao da preživi ili plaća račune, ali da time ne kalja sebe, ne kvari svoje snove i ideje o muzici kojom želi da se bavi.
Ovde su mnogi ljudi koji se bave muzikom odustali od svojih snova i sviraju ono što se ne može zvati muzikom, da bi preživeli. S jedne strane čovek to može da razume, s druge ja to ne mogu nikad da uradim, da utičem zapravo na formiranje jedne scene koja ne samo danas nego poslednje tri decenije hara i gazi sve pred sobom i praktično oblikuje ukus i profil omladine na najpogrešniji, najgori mogući način.
Ako bih bio u takvoj situaciji da bukvalno ne mogu da preživim, pre bih se zaposlio u nekoj drugoj profesiji, odabrao bih nešto što mogu koliko-toliko dobro da radim. Mnogo je razloga zašto sam ostao dosledan tome šta zapravo želim da radim, i sad već dugo imam beneficije da biram šta radim, zarađujem i nemam finansijskih problema.
Naravno, 2020. je bila najgora moguća za sve nas koji se bavimo muzikom koja se izvodi uživo, zapravo devastirajuća u svakom smislu, i finansijskom i mentalnom i emotivnom i duhovnom. Neko nam je oduzeo ono što nas čini živim i ono što je naš život, nema tu mnogo filozofije.
Da je moglo bolje da se organizuje to je neosporno, greške su pravljene i prave se i danas. Niko se ne obazire na probleme muzičara i umetnika, i to je još jedna strašna istina života u ovoj zemlji. Ipak, nadam se da će uskoro stvari da se pomere s obzirom na to da ova vakcina valjda ipak nečemu služi, valjda će da zaustavi ovu groznu pandemiju pa ćemo ponovo da nastupamo.
Ako bih bio u situaciji da bukvalno ne mogu da preživim, pre bih se zaposlio u nekoj drugoj profesiji
Kako gledate na značaj kulture i umetnosti i to što su nekako zanemarene?
Ovde se jednostavno ne razmišlja na tu temu, sad pogotovo sa pandemijom. To je uvek nešto što je najmanje važno, posebno u kriznim situacijama. A mi smo stalno u nekoj kriznoj situaciji, stalno čekamo da prođe neki period da bi onda konačno krenuli da živimo normalno, što se neće desiti još ko zna koliko dugo.
U tom celom procesu uvek je isti sistem: daj ti, što samo smaraš sa kulturom ili umetnošću, ne možemo sad sa tobom da se bavimo, ima mnogo važnijih stvari. Međutim, ta kultura i umetnost su zapravo mnogo važne. Neko nije, neko to možda jeste sada shvatio posle 30 godina stalnog promovisanja nečeg što je potpuno pogrešno i ružno, imamo jednu naciju koja prečesto razmišlja i ponaša se – pogrešno i ružno. I to jedni prema drugima, a onda i prema svim susedima i ostalima.
Kultura je ono što nas čini civilizovanim, razumnim i duhovnim bićima, i ono što bi trebalo da bude naša najlepša i najdivnija karakteristika, a mi se njome ne bavimo uopšte. Samim tim je položaj muzičara, onih koji se zapravo bave umetničkom muzikom, užasno težak.
Sve je svedeno na to da se sam snalaziš, sam smišljaš, sam finansiraš, ili pak, kako mi to radimo uz pomoć najbližih prijatelja, saradnika i drugih ljudi koji su takođe entuzijasti koji jednostavno toliko vole muziku da idu preko svojih mogućnosti da bi se neki festival, nastup, ploča, neki koncert desili.
U poslednjih godinu dana od kada je skoro sve stalo, vi ste, ipak, stvarali, radili na projektima koje je moguće realizovati, ali i na onima koji čekaju neko normalnije vreme da bi bili objavljeni.
Jedan je duet sa Dušanom Jeftovićem, gitaristom iz Barselone, koji smo tamo snimali. Drugi je trio sa Martinom Đakonovskim i Alekom Sekulovskim – basistom i bubnjarem koji su makedonskog porekla, a žive u inostranstvu – i to je drugi naš album, prvi smo snimili pre deset godina.
Treći projekat koji sam zapravo završio tokom ovog perioda je moj solistički album na kom sam sve sam odsvirao, komponovao, aranžirao i producirao. A tu je i Vasil Hadžimanov bend koji je krenuo u realizaciju novog albuma početkom prošle godine, ali smo morali sve da stopiramo. Sad imamo materijala, ali nismo u mogućnosti da snimimo album iz jasnih razloga.
Trenutno radim i na filmu Leto kada sam naučila da letim koji je režirao Raša Andrić, ide baš lepo, trenutno smo u produkciji, a upravo sam krenuo i da radim drugu sezonu serije Dug moru – i u prvoj sam bio glavni kompozitor – ispalo je zaista sjajno, verujem da će i ova druga biti isto tako uspešna.
Poslednjih godina nas je svojim glasom, interpretacijom i emocijama, ali i darom za ples, glumu, odnosom prema sceni, očarala i osvojila vaša ćerka Marta. Kao srednjoškolka je dobila ulogu Kristin u mjuziklu „Fantom iz opere“ u Pozorištu na Terazijama i igrala je tri godine. Kasnije smo vas dvoje gledali i slušali u spotovima koje ste objavljivali. Gde je Marta sada?
Marta studira u Manhajmu, u Nemačkoj, muzičku akademiju, opersko pevanje, u klasi Snežane Stamenković, koja je ujedno i šef operskog odseka tamo, zajedno sa svojim dečkom Ljubomirom Milanovićem koji je isto izuzetno talentovan. Oboje su upisali akademiju sa maksimalnim brojem bodova, Marta je dobila i stipendiju za prvu godinu. Nakon divne uloge u pozorištu, ipak je odlučila da je opera a ne mjuzikl ono što je zapravo interesuje.
Naravno da je u toku cele ove ujdurme sa pandemijom i putovanjima bilo komplikovano organizovati njen odlazak na prijemni i sve ostalo, ali je ipak na kraju uspela, sada je završila prvi semestar, sve ide svojim tokom.
Kad ovo globalno ludilo prođe ili bar popusti, imate li ideju kako da se vratimo, psihički i mentalno, na ono staro, može li nam muzika pomoći da se vratimo u ravnotežu?
Naravno da muzika i uopšte umetnost može da pomogne, kao što pomaže u najgorim vremenima tako i kad se ta vremena malo stabilizuju. Sama činjenica da idemo na neko lepo dešavanje sa prijateljima ili voljenima će momentalno da nas zaleči.
Neke posledice će definitivno ostati, ali ja nekako, ipak, imam nadu da ćemo se vrlo brzo vratiti u normalu koliko god to podrazumevalo da ćemo i u pogrešnim stvarima koje nas čine ljudima da se vratimo na staro, što je već naravno loše. Ali da ne bismo „mračili“ – jedva čekam da se bez opterećenja, bez maski i potpuno slobodni svi nađemo u nekom klubu, na festivalu ili koncertu i uživamo u muzici.
