STEFAN ARSENIJEVIĆ, reditelj, čiji film Strahinja Banović otvara jubilarni 50. FEST, govori za KARAKTER
Razgovarao Nikola MARKOVIĆ
Foto Maja Medić i Film Servis Festival Karlovy Vary
Kada je Strahinja Banović prošlog leta osvojio Gran-pri Kristalni globus za najbolji film Međunarodnog filmskog festivala u Karlovim Varima, bio je to ne samo jedan od najvećih uspeha naše kinematografije u poslednjih dvadesetak godina, već i svojevrsni “povratak” reditelja Stefana Arsenijevića na veliku scenu. Nakon što je sada već davne 2003. dobio Zlatnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu za kratki film (A)torzija i dugometražnog debija Ljubav i drugi zločini (2008), čekalo se na njegovo novo delo i realizaciju nespornog autorskog potencijala.
Prošlu godinu pamtićete po velikoj nagradi u Karlovim Varima. Kako se sada osećate povodom tog priznanja?
Skoro mi je neko čestitao Novu godinu sa željom da mi se ponovi 2021. Eto, u jednoj od najgorih godina za celo čovečanstvo, nas je zadesio baš veliki uspeh.
Za nas je već sama činjenica da smo uvršteni u takmičarski program festivala A kategorije, dakle jednog od najznačajnijih na svetu, bila velika stvar na koju smo bili izuzetno ponosni. Ne kažem, nadali smo se i nekoj nagradi, pogotovo nakon premijere, kada smo videli reakcije publike i kritike. Ali da ćemo dobiti pet nagrada od tri različita žirija, to ni u najluđem snu nismo mogli ni da zamislimo ni da poželimo.
Kada jedan od najvažnijih filmskih časopisa Variety kaže da je film živopisan i emotivan, šta još čovek može da poželi?
Beskrajno sam zahvalan što smo svetsku premijeru imali baš u dobrom trenutku prošle godine, kada se pandemija malo stišala, pa je ogromno gledalište moglo da bude puno. Bio je to jako katarzičan momenat za sve nas iz ekipe koji smo dugo, s velikom ljubavlju i trudom radili ovaj film.
Da li vas je u nekom smislu iznenadila kritička recepcija filma tokom poslednjih meseci, ili možda i otkrila neke nove slojeve i perspektive iz kojih se Strahinja Banović može sagledati?
Sada je film otišao u svet, ima svoj život, prikazuje se po festivalima i ja ga pratim kad god mogu, a gledaoci i kritika ga doživljavaju i iščitavaju na svoj način. Film je, u izvesnom smislu, dosta otvoren za interpretacije gledalaca. Neke delove naše filmske slagalice svaki gledalac mora sam da pronađe za sebe. Ali moja zamisao je bila da film pre svega radi na emotivnom planu. I drago mi je da se to i u razgovoru s publikom i u relevantnim kritikama pokazalo da smo uspeli. Kada jedan od najvažnijih filmskih časopisa Variety kaže da je film živopisan i emotivan, šta još čovek može da poželi?
Koliko ste želeli ili uspeli da inostranom auditorijumu prenesete ideje iz Banović Strahinje sa svim njihovim finesama?
U adaptaciji epske pesme smo bili jako slobodni. Mislim, bilo je jasno da ne radimo klasičnu adaptaciju, nego nešto novo, nešto drugačije. U krajnjoj liniji i Mimičin film dosta slobodno menja narativ pesme. To je normalno kada prilagođavate književnost filmu, sasvim drugačijem mediju. Dodatno nas je ohrabrila i činjenica da postoji preko 20 verzija ove pesme, zapisanih na širokom potezu od Bugarske do Dalmacije, koje se međusobno dosta razlikuju. Moram da pomenem i potpuno fantastičnu Mihizovu dramu, koja opet ima potpuno drugačiji fokus. Banović Strahinja je bogat i začudan poput neke Šekspirove drame i može se interpretirati na bezbroj zanimljivih načina. Da bi stvar uspela, činilo nam se da treba da budemo što slobodniji i što bliži sebi i svom iskustvu i pogledu na svet. Cilj je bio da je učinimo svojom pričom. Nas trojica koscenarista, Bojan Vuletić, Nikola Dikrej i ja smo čitali pesmu, dramu, odgledali Mimičin film, napravili opsežno istraživanje sa migrantima. I onda počeli da pravimo svoju verziju. Menjali smo dosta. Ali sa željom da ostanemo verni osnovnoj ideji pesme koja je neočekivana i plemenita.
Prateći film po festivalima, često dobijam pitanja o pesmi. Ljudi žele da je pročitaju. Naša srednjovekovna narodna pesma je ponovo aktuelna. Nije mala stvar. Mislim da je to najbolji način očuvanja i revitalizacije kulturne baštine: učiniti je relevantnom u savremenom kontekstu.
Vaša želja bila je da prikažete ljudsku stranu migrantske krize. Pa opet, ta tema je po sebi veoma politična, kako za srpsku tako i za evropsku publiku i teško je izbeći “prvoloptaške” konotacije. Kako ste se izborili sa ovim izazovom?
Ja mislim da su najbolji politički filmovi oni koji su implicitno politički. Čini mi se da se eksplicitno politički filmovi često obraćaju samo svojim istomišljenicima. Jako mi je značilo što je u kritici u Varietyju Gaj Lodž pomenuo da naš film počinje tamo gde se izbeglički filmovi obično završavaju. Naši junaci, Strahinja i Ababuo su prešli veliki put i sada žive u izbegličkom kampu, sa obećanjem mogućeg boljeg života. Ali… Iako je izbeglička priča, glavni problemi naših junaka nemaju nikakve veze sa time što su oni izbeglice. To su emotivni problemi koji bi mogli da se dese bilo kome od nas. Za mene je to politički stav. S jedne strane, glavni junaci imaju probleme sa kojima se svako u publici može lako identifikovati, a sa druge strane, oni nisu svedeni samo na identitet migranata, identitet žrtve, što se, iz najboljih namera, često dešava u filmovima ovog tipa. Naši junaci odbijaju da budu žrtve. Oni se i te kako bore, moderni su, mladi, puni života i ne pristaju na status quo.
Velika je čast otvoriti FEST. I to jubilarni. To je festival uz koji sam odrastao, na kom sam gledao filmove koji su me formirali, na kom sam brusio svoj filmski ukus i pogled na svet
Uvek ste isticali praštanje kao “deficitarnu temu”, a vama važnu za film. Zbog čega je praštanje danas važno? I šta nam govori to što u nominalno i pretežno hrišćanskoj Evropi, naravno i u Srbiji, za praštanje danas nema dovoljno mesta i dobre volje?
Meni nikad nije bio jasan taj paradoks. U osnovi hrišćanstva je ljubav. “Okreni drugi obraz”. A ovi dežurni branitelji hrišćanstva bi samo da se biju. Tu je neki nesporazum. Oni suštinski ne razumeju religiju koju formalno ističu kao suštinu svog identiteta. To je tragično.
Iako je izbeglička priča, glavni problemi naših junaka nemaju nikakve veze sa time što su oni izbeglice. To su emotivni problemi koji bi mogli da se dese bilo kome od nas. Za mene je to politički stav
Uopšte, globalno ovaj svet meni sve više liči na Srbiju 90-ih. Svuda je ukopavanje u rovove, deljenje na dve strane, povišene strasti i kratki fitilji. Svi znamo kako se to završilo. Svi su tragično mnogo izgubili, osim onih malobrojnih na vlasti koji su mnogo profitirali. Stvar je očevidna, zbog profita malog broja vlastodržaca, podstiču se osećaj ugroženosti, nepravde, ksenofobije, mržnje… Ovaj film je pokušaj neke alternative, pozitivnog primera. I to, važno je reći, utemeljenog u našoj tradiciji. Jer ako smo u srednjem veku mogli da ispevamo narodnu pesmu o oproštaju, o čovečnosti iznad svega, i da ona postane jedna od najpopularnijih tekovina naše baštine, onda sigurno možemo i danas da pronađemo tu vrstu plemenitosti u sebi i odupremo se ovom i domaćem i svetskom ludilu. Ne kažem da je lako, zaglušujuća mašina medija je jaka.
Još jedan bitan segment vaše filmske (ali i izvorne) priče je junaštvo. Svedoci smo toga da u našoj još uvek dominantno patrijarhalnoj kulturi junaštvo i dalje dovodimo u vezu sa fizičkom snagom, oružjem… Koliko vam je bilo bitno da dekonstruišete ove obrasce, a koliko da istaknete nova ili nedovoljno isticana značenja onoga što junak/junakinja/junaštvo mogu da budu?
Sama pesma briljantno postavlja ovu temu. Ko je pravi junak? Šta je junaštvo? Kada ga i sama porodica njegove žene ubeđuje da ne treba da krene u potragu za bludnicom, jer bludnica je svaka žena koja je zanoćila van kuće, Banović Strahinja kreće sam. Jer sluša svoj unutrašnji moralni kompas. Strahinja je junak jer razmišlja svojom glavom i oseća svojim srcem, ima kičmu, ide uprkos konvencijama i običajima. I ono najvažnije, prašta. Ima kapacitet da razume drugog. Naravno, ni u pesmi ni u filmu, on do toga ne dolazi lako. Ali pronalazi u sebi tu čovečnost, plemenitost koja je vanvremenska. I tu je njegova snaga. A ne u konju i maču. Zato se pesma završava sa: “Pomalo je takijeh junaka, ka’ što beše Strahinjiću Bane”.
Dežurni branitelji hrišćanstva bi samo da se biju. Oni suštinski ne razumeju religiju koju formalno ističu kao suštinu svog identiteta. To je tragično
Sa kakvim očekivanjima i nadanjima dočekujete srpsku premijeru filma? Šta bi za vas bio filmski “uspeh” ako se odmaknemo od takmičarskog konteksta i nagrada?
Sa nestrpljenjem i radošću iščekujem susret sa domaćom publikom, jer ona može da razume i neke dodatne slojeve za koje inostrana nema dovoljno znanja i iskustva. Naravno da mi je domaća publika najvažnija. Znam koliko je ova pesma svima važna. Svako ima svoje viđenje. Nadam se da će biti dovoljno otvoreni i zaintrigirani da vide naše. Važna mi je komunikacija s domaćom publikom, da čujem povratnu reakciju na film.
Velika je čast otvoriti FEST. I to jubilarni. To je festival uz koji sam odrastao, na kom sam gledao filmove koji su me formirali, na kom sam brusio svoj filmski ukus i pogled na svet.
Tokom 90-ih aktivno sam učestvovao na studentskim protestima. Ali nisam se previše upuštao u politička dešavanja na dnevnom nivou. I sada ne pratim svaki dan svaku aferu. Mislim da postoje bolji načini od gledanja informativnog programa da se ovo društvo, svet oko nas, učini boljim. Taj dnevno-politički život mu dođe kao neka mamutska serija koju političari igraju za narod. A nešto mi je dosta predvidljiva ta serija. Loši su mi glumci. Nezanimljivi su mi junaci. Ne znam zašto bih se bavio njima. Sve je prilično jasno. I tužno. To naravno ne znači da neću izaći na izbore i nadati se promeni
A posebno se radujem što će to biti prilika da se ponovo cela ekipa okupi. Dolaze nam glavni glumci, Ibrahim Koma iz Pariza i Nensi Mensa Offei iz Beča, izrazili su želju da budu ovde punih nedelju dana. Tokom priprema i snimanja su jako zavoleli Beograd i raduju se da mu se vrate. Biće to kao neko porodično okupljanje kojem se svi jako radujemo.
Relativno dugo, desetak godina, u neku ruku ste bili van domaće kinematografije – barem ako govorimo o snimanju igranih dugometražnih filmova. Koliko je za reditelja bitan i formativan taj period hibernacije, na koji način se razvija i evoluira čak i kada ne radi na samom setu?
Nije ta hibernacija bila voljna. A nije ni bila hibernacija. Radio sam non-stop na nekim projektima koji se na kraju nisu ostvarili. Teško je snimiti film, pogotovo u Srbiji. Posvetio sam se mladim filmskim snagama i njihovim filmovima. Predavao sam na FDU, osnovao sam i vodim regionalni profesionalni trening program Gete Instituta FIRST FILMS FIRST namenjen rediteljima i rediteljkama koji razvijaju svoje prve dugometražne filmove. Sve me je to održavalo u kondiciji. Ali snimanje filmova se najbolje usavršava snimanjem filmova.
Za razliku od mnogih (ili većine) filmskih autora/ki iz Srbije, u fokusu su vam lične, intimne priče, a ne socijalne teme, politika, ratovi, tranzicija, i sve ono što se dešavalo u našoj zemlji u poslednjih tridesetak godina. Kakav odnos imate prema tom društvenom i političkom kontekstu lično, a kakav kao filmski autor? Koliko vas dotiču predstojeći izbori i ono što je naša aktuelna politička svakodnevica?
Pre neki dan mi je direktorka festivala u Trstu, Nikoleta Romeo, rekla kako oseća naš film kao veliko osveženje, jer ove godine imaju samo dva ljubavna filma u programu. Potvrdila mi je ono što već duže osećam, a to je kriza ljubavnih priča, pogotovo u evropskom filmu. Zanimljiv je to sociološki fenomen, govori dosta o vremenu u kojem živimo. Ljudi se plaše emocija. Za mene je, ma koliko to klišeizirano zvučalo, u filmu najvažnija ljubavna priča. Ne bilo kakva, naravno. Neočekivana, kompleksna, ambivalentna. To mene uzbuđuje. Naravno, s obzirom na zemlju u kojoj živimo, nemoguće je pobeći od teških društveno-političkih tema. One jesu na svakom koraku. Postoji potreba da nekako artikulišemo sve stvari kroz koje smo kolektivno prošli poslednjih 30 godina. Mislim da je to normalno. Potrebna nam je katarza koja se delimično može postići i kroz film. Pitanje je samo pravog trenutka i prave artikulacije. Ali potreba postoji.
Tokom 90-ih aktivno sam učestvovao na studentskim protestima. Ali nisam se previše upuštao u politička dešavanja na dnevnom nivou. I sada ne pratim svaki dan svaku aferu. Mislim da postoje bolji načini od gledanja informativnog programa da se ovo društvo, svet oko nas, učini boljim. Taj dnevno-politički život mu dođe kao neka mamutska serija koju političari igraju za narod. A nešto mi je dosta predvidljiva ta serija. Loši su mi glumci. Nezanimljivi su mi junaci. Ne znam zašto bih se bavio njima. Sve je prilično jasno. I tužno. To naravno ne znači da neću izaći na izbore i nadati se promeni.
