Kako u nekoliko rečenica napraviti uvod za razgovor sa čovekom čija je karijera duga nešto više od 50 godina, a sadržajna za bar tri puta više?
Rođen u Beogradu, njegov život novinara, rok kritičara i publiciste posvećen je muzici, ali i čuvanju građanskih i kulturnih vrednosti. Jeste prvi a mnogi kažu i naš najbolji rok novinar. Tu titulu je gradio od punoletstva, u prvim tekstovima u nedeljniku Gong, preko Džuboksa i Roka u kojima je bio glodur, od pokretanja niza novina i nedeljnika, do Radija 101 (u okviru Radio Beograda) i legendarnog OK kanala (iz kojeg je nastao Treći kanal RTB).
A to je tek samo deo medija u kojima je radio i stvarao ih…
Nagutao se i suzavca devedesetih u prvim redovima antiratnih dešavanja, ali i danas jasno i glasno uvek reaguje na svaki oblik primitivizma. Sve s pogledom na rokenrol, ne samo kao muziku, već način života i dragocenost koja je obeležila dvadeseti vek
PETAR PECA POPOVIĆ, jedan od najvećih muzičkih novinara na jugoslovenskim prostorima, govori za KARAKTER
Piše Željka Zebić
Foto Nebojša Babić
Kako ste odlučili da budete novinar, da pišete, da se posvetite muzici?
U široj porodici i komšiluku sam imao čuvene novinare. Ali i rastao u kući u kojoj su se redovno kupovale dnevne i nedeljne novine. Pamtim prvi broj Večernjih novosti, Ilustrovane politike, Bazara, novi format NIN-a…
Oduvek sam s radošću čitao tekstove velikih reportera i komentatora. To me je ohrabrilo da u osnovnoj školi pravim zidne novine o muzici. Kao gimnazijalac počeo sam da pišem u Gongu i Susretu. Posle je sve išlo nekim svojim redom.
A u kom trenutku ste osetili da će muzika biti bitan deo vašeg života?
Sudbina je htela da neki rođaci žive daleko. Tako su mi, u paketima iz Kanade i Škotske, pored majica i čokolada, uvek stizale i ploče. Onda je otac kupio prvi gramofon Suprafon i našu prvu ploču – bila je to Muzika za igru Đorđa Marjanovića.
Imati ploču koju niko nema otvaralo je vrata mnogih žureva i davalo dodatni ugled. Nositi redak ili tek objavljen album gradom pod miškom bilo je pitanje prestiža
Sestra se ubrzo učlanila u „Đokiste“, a ja zanemeo kad sam ga prvi put gledao na Stadionu JNA.U mom životu je sve sa nedostatkom logike. Za zvezdaša nije baš u redu da progleda na Partizanovom stadionu, ali je to bio jedan od onih ekscesa koji određuju sudbinu. Đorđe je bacio sako i ja od tada drugačije merim vreme. Bio je to prvi koncert u mom životu ali sam, opčinjen, odmah osetio želju da budem na strani tog Čuda, te energije koja drugačijim ponašanjem na sceni odbacuje sve konvencije. Skinuo je mikrofon sa stalka, sako zavrljačio ispred bine i zatvorenih očiju kleknuo. I danas samo zažmurim i jasno vidim tu sliku, pa se naježim kao i te davne večeri. I ponovo sam deran širom otvorenih usta i očiju.
Muziku ste slušali na pločama, one su nam se vratile pre nekoliko godina. Ima li razlike u nekadašnjem ritualu vezanom za nabavljanje željenog vinila i slušanja, i današnje muzičke ponude i odnosa prema muzici?
Teško je o tome svedočiti, imajući u vidu činjenicu da brojne generacije prosto ne mogu da shvate o čemu pričamo. Bilo je vreme kad se godišnje pojavljivalo po desetak domaćih ploča i kad licencna izdanja nisu postojala. Originale su nam slali rođaci iz inostranstva, donosili roditelji sa putovanja ili smo ih kupovali u dva komisiona koja su takve ploče izlagali u izlogu.
Imati ploču koju niko nema otvaralo je vrata mnogih žureva i davalo dodatni ugled. Dok bi neki igrali uz muziku sa te plastike, drugi bi (čistim!) rukama pažljivo držali omot sve tražeći neki podatak koji će se kasnije prepričavali. Nositi redak ili tek objavljen album gradom pod miškom bilo je pitanje prestiža.
Milan Vlajčić me jednom opomenuo rečima: nikad ne zaboravi da si iz građanske porodice
Koliko ste od početka sami birali svoj put, a koliko su drugi ljudi, vreme, vrsta redakcije uticali na to?
Imao sam sreće da sam stasavao kada su u našim medijima postojali pravi urednici. Mene je u Gong pozvao Vojkan Borisavljević, u Susret Borka Pavićević, u Radio Beograd Nikola Karaklajić, u zagrebačku Arenu Jovo Popović, u Politikin zabavnik Žika Stojanović, u Džuboks Srećko Jovanović, na Studio B Dragan Marković i Duško Radović, u Zdravo Vera Smiljanić, u Politiku Milan Vlajčić, u NIN Bogdan Tirnanić, u Intervju Pero Zlatar, na TV Beograd Neda Todorović i Nikola Mirkov, u Zvezdinu reviju Rade Stanojević, na OK Televiziju Radoman Kanjevac, u Blic Vesa Simonović…
Pozivi takvih ljudi obavezuju. Njihovo iskustvo i znanje su nešto čega nije bilo ni u knjigama ni u teoriji. Sećam se i dva dragocena detalja. Nikola Karaklajić me je terao da polažem ispite i stalno čitam, a Milan Vlajčić me jednom opomenuo rečima: „Nikad ne zaboravi da si iz građanske porodice“.
Uspevali ste da uspešno spojite različite medije u vašu pa i našu muzičku životnu priču, a da ostanete – Peca, čovek čija se reč prihvatala i uvažavala, posebno kod publike…
Kad vam neko pruži šansu ili ukaže poverenje, sramota je brukati taj autoritet. Možda izgleda detinjasto, uvek sam bežao od dosadne biografije, ne zaboravljajući ko mi to omogućava. Bilo mi je izazovno da se okušam i tamo gde je priroda bila protiv mene.
Praveći svoju ikebanu, sudbina je odredila da se nađem kad treba, gde treba. Bez obzira na to što ne umem da kažem r, vlasnik sam dve godišnje nagrade Radio Beograda i jedne Studija B. Bio sam prvi muzički urednik prvog muzičkog radija u SFRJ.
Ne doživljavam sebe kao velikog urednika, ali sam bio na čelu dva najuspešnija lista u istoriji jugoslovenske rok periodike. Kao nepartijac učestvovao sam u pokretanju tri lista u Politici. Nisam primljen na smer organizacije Fakulteta dramskih umetnosti, ali sam doprineo nekim od najvećih muzičkih događaja u Beogradu. Radeći kao licencni urednik PGP RTB objavio sam nekoliko ploča u Jugoslaviji pre nego što su se one pojavile igde u svetu i pre nego što su postigle globalne uspehe.
Nisam bio zaposlen na televiziji, ali sam autor najduže dokumentarne rok serije TV Beograd. Bio sam urednik prve stvarno nezavisne televizijske kuće u drugoj Jugoslaviji. Nisam se bavio turizmom, ali sam u Zagreb i Skoplje odveo najveće muzičke karavane u prošlom veku. Šah igram slabo, ali sam sarađivao u organizovanju jedne od najvećih simultanki u istoriji te igre. Doživeo sam da budem i urednik Zvezdine revije. Nikad mi i nije palo na pamet da budem zvaničnik Jugoslavije ili Srbije, ali sam radio za Ujedinjene nacije i Evropsku uniju.
Zadovoljstvo je ostariti sa saznanjem da nikad nikom nisam oteo posao, da me nigde nije dovela i postavila neka politička opcija
Znam šest predsednika Jugoslavije i Srbije, pet Zvezdinih zvezda, četiri srpska patrijarha, izgubio sam od tri svetska prvaka u šahu, znam dva predsednika SANU, sreo sam urednike najvećih svetskih rok magazina, obišao svako važno mesto rok atlasa, svojom se rukom pozdravio sa gigantima muzike, bio pacijent najvećih živih kardiologa i proputovao planetom. To su mi omogućili ovaj posao i muzika koju volim.
Pre četiri godine ste dobili nagradu Fondacije „Tanja Petrović“ za izuzetan doprinos afirmisanju kulture i umetnosti u medijima. Kolika je cena koju ste platili da biste radili ono što ste naumili?
Zadovoljstvo je ostariti sa saznanjem da nikad nikom nisam oteo posao, da me nigde nije dovela i postavila neka politička opcija. Mene su čuvali rezultati, a ne vlast. A kad sam odlazio nosio sam samo lične stvari. Nikad nisam tražio ni dobio stan, kredit ili neku drugu materijalnu vrednost. Meni je posao uvek bio pitanje časti.
Kako ste birali o kome ćete da pišete, kako ste postajali prijatelj s njima, koliko ste bili svesni da je vaš tekst bitan za nečiju karijeru?
Nikola Karaklajić je govorio da su njemu interesantniji početnici nego zvezde. Meni su uvek podjednako bili interesantni kako najveći, tako i neotkriveni. Kod najvećih me je intrigirao njihov ljudski momenat, a kod neotkrivenih njihovo (do tada) neprepoznato bogatstvo. Prve sam hteo da razumem, a druge da podržim u žudnji da promene muzičku panoramu ove sredine. Ne živim u zabludi o svojoj ključnoj ulozi u nekim karijerama. Svako je prošao kako zaslužuje.
Bez obzira na to što ne umem da kažem r, vlasnik sam dve godišnje nagrade Radio Beograda i jedne Studija B. Bio sam prvi muzički urednik prvog muzičkog radija u SFRJ
Ima li onih koji su se naljutili zbog onoga što ste napisali ili rekli o njima, ili zato što niste hteli ni slovo da napišete, smatrajući da nisu materijal o kom publika treba da čita, sluša, gleda?
Trudio sam se da izbegavam stvari koje me ne dotiču. Muka netalentovanih je sama po sebi ogromna. Kad završe delo do koga su mukotrpno došli, obično previše očekuju. Tada svaku primedbu lično doživljavaju, a još teže prihvataju kada im to kaže neko koga znaju.
Sada, opet, imamo drugačiju situaciju. Važno je da ste poznati, a čim ste prihvaćeni u tabloidnoj javnosti to znači: ako je njegovo, onda je dobro! U takvoj preraspodeli vrednosti moj sud je stvarno nepotreban. Suvišan.
U kom trenutku ste bili svesni da se ovaj prostor jedne države cepa na više malih i kako danas gledate na to što nam se desilo?
Imao sam dragog druga. On je godinama iz zajebancije mene zvao Četnik, a ja njega Ustašo. Kad me je prvi put oslovio Petre, a ja njemu uzvratio njegovim imenom, shvatio sam da naša Jugoslavija nema budućnost, da je gotovo sa jednom velikom idejom.
Brojimo puno ružnih razilazaka, nepotrebnih mržnji i žrtava i sedam novih država. Srećan sam što moj (i ne samo moj) emotivni zavičaj od kulture i umetnosti nijedna politika nije uspela da dokrajči.
Negde sam pročitala da ste ostvarili sve svoje snove. Da li ste imali, kako se to danas moderno kaže, plan, viziju, ili su vas vodile kreativnost, ljubav prema muzici,pisanju, ono nešto iznutra?
Nije lako živeti kad ostvarite svoje snove. Moji snovi nisu bili veliki, ali su bili moji i po pravilu mi nisu neko vreme davali da spavam. I kako bi se koji od njih ostvario, sve sam bio siromašniji. Kad sam dobio unuka (prvi sam deda u mojoj porodici!) onda sam bankrotirao po pitanju snova. Posle svega, jedino mi je preostalo da se privatno ne brukam.
CEO INTERVJU SA PETROM PECOM POPOVIĆEM ČITAJTE U NOVOM BROJU MAGAZINA KARAKTER, KOJI JE NA KIOSCIMA
Karakter 14
