NE MOGU DA BUDEM SREĆNA DOK OKO MENE SVI CRKAVAJU

Marija Ratković.jpg
MARIJA RATKOVIĆ govori za KARAKTER
Razgovarala TAMARA UROŠEVIĆ

Žena koja je mnogo toga: aktivistkinja, feministkinja, borkinja, umetnica, kulturna radnica, medijska radnica, teoretičarka kulture i odnedavno književnica, pošto je publici predstavila svoj roman prvenac Ispod majice.

Rođena Šapčanka, diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a doktorske studije završila je na odseku Teorije umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Tokom i nakon školovanja postaje jedna od najglasnijih borkinja za ljudska prava. Ona je i osnivačica Centra za biopolitičku edukaciju stavljajući time naglasak i na važnost  brige o zdravlju.

Po standardima ere digitalnog doba, ona je i mikroinfluenserka a najviše uticaja ima na žene i na mlade. To je njena politika, a kad je već pominjemo, bila je i pomoćnica gradonačelnika Šapca zadužena za mlade. Sve donedavno.

Koliko su žene važne u umetnosti? Kakav je uopšte njihov značaj? I da li kroz umetnost iskazuju svoju borbu i snagu ili na tom polju imaju još neku ulogu?

Žene su važne u umetnosti isto koliko i u životu. One su neodvojiv deo sveta, samim tim i umetnosti – i ako želimo da umetnost bude fer onda će žene biti jednako zastupljene, ali nažalost u razvijenim umetničkim sistemima, koji podrazumevaju slavu, društvenu moć i novac, muškarci i dalje čine 86 odsto umetnika. Slično je u vizuelnim umetnostima i književnosti.

Polje umetnosti je možda polje najveće slobode za ženu, tu su se oduvek dešavali preokreti, otvaranje važnih pitanja, govor o temama za koje društvo nije spremno i na načine koji nisu mogući nigde drugde. Poluautonomni status umetnosti u društvu upravo je mač sa dve oštrice – teško je jer mnoge ove borbe i umetničke pobede ne mogu da izađu iz okvira umetnosti, da se preliju na društvo i načine stvarnu promenu. U umetnosti smo često slobodne ali i izolovane, getoizirane – zato je neophodno uvek izlaziti više ka društvu i posebno u polja moći i novca.

Kao i u javnom životu, u umetnosti i kulturi, i u politici je potreban spektar različitih ženskih glasova koji zastupaju nas a ne partijske interese

Borbu je moguće iskazati mnogim sredstvima, ali ja mislim da je umetnost mnogo više od sredstva. Umetnost je rad, umetnost je optika, umetnost je način poimanja sveta, umetnost je i metodologija. Uloga žene kao autorke u polju umetnosti je jedno od najlepših i najvažnijih poziva – jer ženama omogućava slobodu i pun izraz, mogućnost da promišljaju pravednije i bolje svetove. Svi možemo da učimo od umetnica.

Vi ste kroz književnost govorili iz sebe i kroz svoje doživljaje, a opet na početku knjige stoji “ništa nije bilo ovako”. Šta je onda zapravo ispod majice?

Govoriti iz sebe nije isto što i govoriti o sebi. Ništa nije bilo ovako je jedna parafraza velikih knjiga koje pretenduju da daju odgovore, opišu nešto “kako jeste”, daju završna tumačenja – što ja nisam želela. Bilo mi je potrebno da se ogradim od onoga što se dešavalo meni, jer to nije dovoljno da se sazna istina. Pikaso je rekao da je umetnost laž koja govori istinu i meni je fikcija pružila slobodu da govorim o temama koje su mi važne, bez opterećivanja činjenicama koje je nemoguće fiksirati, a čak i kada je to moguće – one nisu dovoljne da se dosegne pitanje istine. Ispod majice je moj pokušaj da se borim protiv terora tabloidnog razotkrivanja i netačnih i nepotpunih predstava o sebi i drugima, da se bavim razbijanjem mitova i da ispričam jednu priču, koja je priča svih nas koju nema ko da ispriča.

Autorka fotografije: Ema Bednarž

Ceo intervju čitajte u novom broju Karaktera.