SLAVIŠA LEKIĆ govori za KARAKTER
Osnovni problem Srbije temelji se na činjenici da je kod nas prošlost daleko neizvesnija od budućnosti
Zašto pišete knjigu Junaci doba zlog?
Teško je poverovati da će bilo koja naredna vlast imati volje i novca pa i smisla da pravi Muzej propasti, jer je verovatnoća da će se posle silaska sa vlasti i sami naći u tom muzeju ekvivalentna notorluku da će Zvezda biti šampion sve dok je Vučić na vlasti. I ovo je moj skromni pokušaj da zabeležimo ponešto od tog nepočinstva kojem smo bili izloženi prethodnih 30 godina, sa posebnim akcentom na poslednju deceniju.
Ja već godinama nosim tu ideju u glavi da reflektorom osvetlim put unazad i dugo mi se ceo projekat činio pomalo utopističkim, jer koga bi to interesovalo bavljenje čemerom. Onda su mi Sanja Lončar i Jovana Polić, a naša saradnja traje bezmalo dve decenije, čitajući radne verzije rukopisa pomogle da, onima koje to interesuje, omogućimo kristalno jasan pogled u retrovizor.
Najkraći odgovor je, dakle – da ne zaboravimo!
Neki cinik bi mogao da nas nazove slepima kad nam je potrebna knjiga ili televizijski serijal da bismo videli ko su ljudi koji su obeležili naše živote i uništavali zemlju?
Osnovni problem Srbije temelji se na činjenici da je kod nas prošlost daleko neizvesnija od budućnosti. Nije to samo krivica demokratskih vlasti koje posle 5. oktobra nisu otvorile dosijee, suočile se sa prošlošću, utrle put katarzi a pre svega se obračunali sa onima koji su se pritajili do 2012. a evo od tada nas opet jašu.
Krivica je i do nas običnih građana, čak i onih koji su bili emocionalno zgroženi svime što se dešavalo devedesetih, pa i posle njih, ali prvenstveno tih nesretnih devedesetih, kad Srbija nije učestvovala u ratu a sahranjivala je svoju mladost. Čak i onih koji nisu pristajali na taj nerat u kome smo krvarili, čak i onih koji se i danas stide onog što je u njihovo ime rađeno.
Skloni smo zaboravu, ne opraštanju, nego potiskivanju tog lošeg iza nas, ponašamo se kao deca koja veruju da kad zažmure, niko ih ne vidi. E, tako i mi žmurimo, da nas zlo zaobiđe, ćutimo i čekamo da prođe.
Znate kako: posle Drugog svetskog rata preživeli beogradski intelektualci nalazali su se po konfiskovanim kafanama i divanili: „Došli komunistički banditi, pa će i da odu“. Na kraju su otišli, nestali ili se ućutali – intelektualci! I krajem devedesetih, baš u osvit 5. oktobra, mnogi su neumereno strpljivo čekali da odu neki Miloševićevi banditi. Evo, i danas nam se istorija opet ponavlja: čekamo da i ovi odu.
Ja se ozbiljno plašim da ćemo se jednog jutra probuditi u Srbiji u kojoj ima svega – ali više ne i kritičkog i autonomnog mišljenja o prošlosti i onom što živimo.
Ne dam, eto, otud i knjiga i serijal: sad ide osam epizoda, na jesen još osam a ako bude raspoloženja, ne kod nas u ekipi, mi smo uvek puni energije kad je obračun sa prošlošću u pitanju, iduće godine nastavak. Materijala ima.
Ceo intervju čitajte u novom broju Karaktera.
