Zahvaljujući glumi još sam radoznala, živa, izoštrenog oka, sačuvala je dete u meni i to je razlog što još želim i mogu da se smejem iz srca i da delim lepotu sa drugima
Foto: Nebojša Babić
Piše: Nenad Čaluković
Gotovo da nema značajnije nagrade koju niste dobili. Na koju ste baš ponosni? Ili za koju ste sama sebi, onako da niko ne vidi, aplaudirali? Pitam, jer ćete sada biti na drugoj strani – kao članica žirija Festa.
Ima ih još u pozorištu koje nisam dobila, a potajno sam im se nadala … pa sam nekad bila razočarana, a nekad objektivna pred činjenicom da je bilo boljih ostvarenja od mog. I sad više ne razmišljam o njima!
Ponosna sam bila na prvu Caricu Naisu, jer je nisam očekivala, kao i na Žanku Stokić, jer je isto bila iznenađenje. Mislim da mogu da ocenim kad nešto uradim i kad dođem u situaciju da se takmičim ‒ gde mi je mesto! Retka su ostvarenja kada znate da je vaša uloga iznad nečijeg ukusa, afiniteta, kad je to ‒ prosto to.
A što se tiče žiriranja?
U principu izbegavam takve situacije, ali kad prihvatim, rukovodim se isključivo svojim parametrima.
Sećate li se Vašeg prvog odlaska na Fest? I impresija?
Da, da, to je bilo ’91. Preuzbuđena sam bila što sam uopšte tu među svim tim svetom. Kao student se osećaš kao mali deo toga, a opet nepripadajući. Nije bilo tako davno, pre nekoliko godina, kada je Mira Karanović primala nagradu na Festu, i ja sedim sa jednom koleginicom, prijateljicom i komentarišemo hoćemo li ikad mi stajati tamo na pozornici i biti na njenom mestu. Jer su, pre svega, retke ženske uloge koje te mogu dovesti u tu poziciju. AIi, evo, desio se Ajvar i mogla sam tu da stojim. Neću stajati, jer smo imali ranije premijeru, ali sama ta činjenica jake ženske uloge me usrećuje i izgleda kao ispunjenje jedne želje.
Na ličnom nivou ‒ nema amaneta Nebojše Glogovca! Jedna praznina. A u poslovnom smislu, njegov rad ostavlja amanet, da sve što radiš moraš da radiš do kraja, iz sebe i da težiš istini, ma koliko koštala
A prva uloga? I trema, uzbuđenje možda?
Prva uloga je bila mala, više pojava u Tri karte za Holivud! To je bilo mnogo smešno zbog mog potpunog nepoznavanja seta i snimanja. Ja sam bila presrećna zbog činjenice da sedim na setu među velikanima našeg glumišta. I nekako sam mislila da sve to ulazi u film. Nisam razmišljala mnogo o ulozi, više sam uživala u razgovorima sa mojim budućim kolegama. A potom moje zaprepašćenje na premijeri ‒ koliko me malo ima!
Spasitelj zato doživljavam kao moj prvi film, a to je već bilo bajkovito iskustvo. I iz tog razloga sam večiti dužnik Gagi Antonijeviću.
Listao sam malo po internetu, ali nisam pronašao: šta je bilo presudno da se uopšte bavite glumom?
Presudno? Moj instinkt, intuicija. Ja sam se od malih nogu borila da gluma ne bude moja profesija, pa čak i na fakultetu moj mozak, vaspitanje, nije moglo dugo da prihvati tu činjenicu. Instinkt, stomak me je spasio i dugo me vodio kroz posao, život uopšte! A onda sam, opet, osetila da je to postalo nedovoljno i da moram da menjam pristup, način mišljenja, da moram puno da radim na sebi i u potpunosti osvestim ceo taj proces. Mene samu i moju potrebu da budem to što sam. Išlo je nekako obrnutim redom, stvari su se dešavale, pa bih ih ja postfestum osvešćivala.
Zadovoljna sam svojim putem, jer sam uspela da budem slobodna i neovisna sve ove godine. Ima grešaka ali su moje, tako da mi ne smetaju mnogo
Toliko je Vaših fantastičnih ostvarenja, gde najčešće nalazite inspiraciju? I od čega ona zavisi?
U samom tekstu, ili ulozi! Ukoliko mi pri prvom čitanju krene inspiracija i osetim žmarce, ja prihvatam ulogu ili pak ne. Poslednjih godina se i to menja, u smislu da iako ne osetim odmah ljubav na prvi pogled a racio kaže da to može da bude dobar posao ‒ kažem „da“. Pa posle iščitavajući ulogu smišljam šta ću i kako!
Jer posmatranjem i slušanjem ljudi mi steknemo mnogo pasivnog znanja i iskustva, kojeg nismo ni svesni dok nam ne zatreba. I onda ih neka reč, slika, samo izvuče iz magle i vi ih prepoznate i upotrebite.
Imamo dosta uspešnih žena, ali imamo i ugroženih, iza kojih moraju da stoje ustanove i sudstvo koji, opet, ne postoje
Vaš poslednji film Ajvar na jedan, zaista impresivan način donosi modernu priču sa ovog podneblja. U toj „tegli“ su spakovani gotovo svi izazovi sa kojima se susreće savremena porodica: ljubav, otuđenost, usamljenost, izostanak razgovora partnera, neplodnost, pa čak i prevara. Kako smo došli do toga da takva stanja duha dominiraju?
U trci za ličnim postignućima, pogrešnim uzorima koje ti društvo diktira i ne ostavlja mogućnost da imaš pravo da budeš nesavršen, običan čovek, ne daj Bože „neuspešan“, ma šta da uspeh znači ‒ mi svi jurimo ne bi li se ostvarili u raznim ulogama koje mislimo da „moramo“ igrati, a ne zato što imamo istinsku potrebu za tim. Mi se prosto gubimo. I što je najtragičnije, ne razgovaramo. Mislimo na utisak, a ne na suštinu, bojeći se da ćemo ako kažemo šta zaista osećamo, pokvariti sliku koju smo izgradili o sebi. I onda tu dolaze kompenzacije, samozavaravanja, hvatamo se za ono što smo imali kao parametar u detinjstvu, što smo pokupili od svojih roditelja, pa kako se kome zalomi!
Jedan od snažnih utisaka Ajvara je i taj rastanak Vas i Sergeja Trifunovića. Da li je Ana Maria Rossi samo htela da nam pokaže da su svi rastanci tužni? Ili je možda želela simbolično da nas osvesti da je aerodrom postao najvažnije mesto naših i okupljanja i rastanaka imajući u vidu koliko mladih odlazi iz zemlje, i da bi neko mogao i da o(du)stane?
Pa nekad je to bila stanica, danas je to aerodrom! Svakako jako frekventno mesto gde se čovek oseća još više usamljenijim i nebitnijim, odbačenijim u svojoj ličnoj drami. Meni je bilo uvek interesantno, dok čekam na aerodromu, da posmatram sve te nepoznate ljude i da mislim ko su, šta su, šta im se događa u ovom trenutku! Sama ta činjenica da toliki broj nepoznatih ljudi deli isti prostor, uz ogromno odsustvo potrebe za kontaktom… Rastanak, sam po sebi tragičan, još više dobija na tragičnosti u takvom prostoru, a akteri događaja bivaju još ogoljeni i usamljeni.
Zahvaljujući glumi još sam radoznala, živa, izoštrenog oka, sačuvala je dete u meni i to je razlog što još želim i mogu da se smejem iz srca i da delim lepotu sa drugima
Ne volim baš tužne teme, ali kad smo već kod suza i bolnih rastanaka, prošle su dve godine od smrti sjajnog Nebojše Glogovca. Bili ste veliki prijatelji. Koji je ključni amanet ostavio Vama, ali i svima nama?
Na ličnom nivou ‒ nema amaneta! Jedna praznina. A u poslovnom smislu, njegov rad ostavlja amanet, da sve što radiš moraš da radiš do kraja, iz sebe i da težiš istini, ma koliko koštala.
Haj’mo malo na vedrije teme. Šta Vas u poslednje vreme najčešće nasmeje, oraspoloži, obraduje?
Ljudi. Ima divnih ljudi koji još uvek žele da podele sa drugima lepotu, ljubav. Nekad je to kroz smeh, nekad kroz delo, nekad kroz poziv! Ja volim da se smejem i kad god mi se ukaže prilika to i činim.
Smatrate li sebe optimistom?
Da, kada sam ja u pitanju. Malo previše brinem kada je reč o mojoj deci. Što su stariji, to su moje strepnje, strahovi, veći.
Sinovi i suprug dele i kritike, ali ne štede ni u pohvalama. Mnogo mi je važno šta će oni da mi kažu. Najveću tremu imam od njihovog mišljenja
Kako biste opisali Vaš karakter?
Kažu: karakter je tvoja sudbina. I mislim da je to tačno. Ne bih imenovala moj, jer bi to bio delić, koji ne znači mnogo. Zadovoljna sam svojim putem, jer sam uspela da budem slobodna i neovisna sve ove godine. Ima grešaka ali su moje, tako da mi ne smetaju mnogo.
A u čemu Vam je gluma najviše pomogla?
U mnogo čemu. Zahvaljujući njoj još sam radoznala, živa, izoštrenog oka, sačuvala je dete u meni i to je razlog što još želim i mogu da se smejem iz srca i da delim lepotu sa drugima. Zatim, omogućila mi je prostor gde mogu da isprobam razne skrivene želje i prostor gde se mnogo pomučiš da bi došao do istine i osetio njene blagodeti, pa i u privatnom zivotu ne želiš da je se odrekneš. I imaš oko i uho za nijanse, a od nijansi mnogo toga zavisi i čini jedan život smislenim ili ne.
Prošle nedelje imali ste još jednu premijeru stare ‒ nove predstave Tre sorelle u Zvezdara teatru. Nisam je gledao, ali sam pročitao da ste konstatovali da „…čak ne znate da je negde snažnije prisutna borba za pravo glasa, za pravo na ljubav“. Ko je sve danas uskraćen i za glas i za ljubav?
Imamo divnu predstavu, retko se dešava da i mi na sceni a i kompletna publika, delimo isti osećaj. Ja više volim moderniji pozorišni izraz, ali moram da priznam da je ovo klasična, mogu reći, dobro izrežirana predstava. Sa dobrim glumcima i istinskim emocijama, koja vas sjajnim tekstom odvodi u dramu jedne porodice, male sredine, njenih uskogrudih i striktnih pravila, pobune protiv istih, gde kroz suze i smeh vi shvatate da niko ne može i ne sme bez ljubavi i lepote da živi. To je naš zadatak i ne smemo da odustanemo od njega!
Optimista sam kada sam ja u pitanju. Malo previše brinem kada je reč o mojoj deci. Što su stariji, to su moje strepnje, strahovi veći
Sve više Vas gledamo i u serijama. Kakve su nam Senke nad Balkanom?
Uživala sam radeći tu seriju. Mislim da je pomerila granice i podigla lestvicu kada je naša televizija u pitanju.
Magazin Karakter podržava ljude i institucije koje se bave ugroženim kategorijama stanovništva iz bilo kog razloga: socijalnog, zdravstvenog, rodnog… Negde sam pronašao podatak da ste ambasador Fondacije Tijana Jurić. Ako je tačan, onda: zašto nam se to dešava? I kako zaštititi decu?
To je velika tema i zahteva mnogo prostora. Ali, jedno sam sigurna: moramo da promenimo školski sistem i da poštujemo našu decu. Da ih naučimo da razmišljaju, da imaju svoje mišljenje i da ga iskuse i u praksi, ali samim tim i da se suoče sa posledicama i odgovornošću. Da ih podstičemo u stvarima u kojima su dobri i na taj način radimo na njihovom samopouzdanju, a ne da im naglašavamo šta ne umeju. Da ih naučimo da poštuju različitost i da polazeći od toga komuniciraju i poštuju tuđi prostor. Samo tako će imati svest o okolini, o značaju suživota sa drugim, sa prirodom i tako će zaštititi i sebe, i drugog od sebe.
Najtragičnije je što ne razgovaramo. Mislimo na utisak, a ne na suštinu, bojeći se da ćemo ako kažemo šta zaista osećamo, pokvariti sliku koju smo izgradili o sebi
A kako biste ocenili status žena u Srbiji, pošto se o tome sve češće govori ‒ od ulice, porodice do parlamenta?
Pa, ja lično, ne delim svet na ženski i muški. Imamo dosta uspešnih žena, ali imamo i ugroženih, iza kojih moraju da stoje ustanove i sudstvo, koji, opet, ne postoje. Ali ne možemo separatno razmišljati, jer to su povezane stvari.
Na početku sam Vas pitao, doduše metaforično, kada ste sami sebi aplaudirali za neku nagradu. Ali, koji aplauz publike Vam je bio najvažniji?
Svaki kada se podudari moje i njihovo mišljenje ili utisak. I onda je ta razmena prelepa. To su sekunde kada misliš kako sve ima smisla i zahvališ Bogu na tome.
Kada Vam sinovi i suprug najčešće dele komplimente?
Dele oni i kritike, ali ne štede ni u pohvalama. Mnogo mi je važno šta će oni da mi kažu. Najveću tremu imam od njihovog mišljenja.
(Budikarakter.rs)
