Jedna od najvećih srpskih i jugoslovenskih glumica – Mira Banjac – za Karakter govori o junakinjama čije je sudbine prenela, a kojih je bilo više od 300 na filmskom platnu i u pozorištu. O nagradama. O penziji. O rođendanima. O Beogradu, Sarajevu, Podgorici, Zagrebu, ali i o svom Novom Sadu.
Piše: Višnja Kovačević
Mira Banjac
Neumoljiva u odbrani žena najrazličitijeg kova. Neumorna u igranju više od 300 junakinja na filmskom i serijskom platnu, kao i u pozorištu. Srcem je branila njihov identitet, sjajnom glumom dočaravala njihov karakter.
Mira Banjac. Možda je dovoljno reći samo njeno ime. I svakom filmskom laiku, a kamoli poznavaocu sedme umetnosti — sve bi bilo jasno. Iza devet decenija života ostale su legendarne uloge. Neponovljive i maestralne.
“Ne, nikada se ne umaram od svojih junakinja, a ni sa tekstovima nemam problema. Mladi se često šale da ih pamtim bolje od njih. Ja jednostavno ne umem da ne radim”, reći će Mira Banjac za Karakter.
Nagrade, naravno, nisu izostale. I sve koje su završile u njenim rukama bile se bez trunke sumnje. Dušebrižnici je ponekad pitaju da li i dalje glumi zbog nagrada.
“Već sam ih toliko dobila, da stvarn nemam razloga da jurim bilo šta. Uostalom, lepo je kada priznanja dobijaš dok si mlad, jer ti to daje snagu i motivaciju za dalje. Ali u ovim godinama, to je velika obaveza. Ne možete da budete ispod nagrade. Morate da joj čuvate dostojanstvo, da se trudite da ne radite stvari koje bi je poništile”.
I zaista, nije joj „utekla“ nijedna esnafska nagrada, iako je još daleke 1986. godine uplašila publiku kada je odlučila da ode u penziju. Bar onu zvaničnu. Ostalo je mistično koliko joj je bilo neo bično da se deklariše kao penzionerka, imajući u vidu njenu prepoznatljivu energiju.
“To je bila dobra odluka, jer sam u pozorištu igrala gotovo sve što sam želela. A znate, teatar je kolektivna umetnost i traži celog čoveka, od jutra do mraka. Pošto sam se tada vratila iz Beograda u Novi Sad, shvatila sam da bi mi bilo naporno da putujem svaku noć nazad. Uostalom, meni su tada krenuli film i televizija, ‘tekuće trake’. Sa njima je drugačije. Radiš nekoliko dana u kontinuitetu, pa si slobodan. Prepoznala sam da je došao trenutak za penziju. Naigrala sam se u pozorištu i negde se taj krug završio. Oslobodila sam jedno mesto za kolege, što je bilo pošteno i prema sebi i prema drugima. Ali to nije bio moj konačni oproštaj. Volim i pratim sva beogradska pozorišta. To je moja porodica, to su moji prijatelji. Ali svako ima svoje vreme za dokazivanje, jer umetnost jeste nešto što se dokazuje.”
Svoje poslednje rođendane proslavila je na snimanjima, upravo tamo gde se ona najbolje oseća. I to u prestonicama bivših jugoslovenskih republika. Devedeseti u Sarajevu, godinu dana ranije u Podgorici, a 88. u Zagrebu. Simbolika ili ne, tek Mira je sigurno jedna od poslednjih velikih SFRJ glumica.
Na 90. rođendan, ekipa filma Pjera Žalice „Koncentriši se, baba“ priredila joj je gozbu iznenađenja.
„Otišla sam u Sarajevo da radim, ali kako mi se tamo dogodio rođendan, proslavila sam ga sa divnim kolegama iz SFRJ. Napravili su mi pravo slavlje u predahu od snimanja. Srce mi je bilo puno. Pjer Žalica je okupio sjajnu ekipu, mešanu, iz cele bivše zemlje, pa smo evocirali uspomene, družili se. Pa i lumpovali. Prisetila sam se poznanstva sa njegovim ocem Miodragom, pesnikom i dramaturgom, koji mi je jednom prilikom napisao u pismu: ‘Novi Sad je kao kanta masti, sve papreno, ljuto, puno žara, a kuće sve u jednom nizu ko brkovi Antić Miroslava’. Inače mi je u Sarajevu uvek bilo prijatno, kao kod kuće, jer u njemu imam lepu glumačku referencu. Tu sam, kao predsednik Saveta Festivala malih scena, provela čitavu deceniju. Tu imam mnogo prijatelja. A tu sam sa Radetom Šerbedžijom bila i kada se desila prva puška, pa su nas odmah sproveli iz grada. Ovog puta sam, moram da priznam, mislila koga ću sresti, koga tu još ima od poznatih mi lica. Ipak je u pitanju bila duga vremenska distanca.“
I, koga je sve srela?
„Mnogo, mnogo divnih ljudi. Prvo sam se iznenadila koliko njih me je prepoznalo na ulici. Već prvog dana sam shvatila da prohujale godine ništa ne znače. Hotel mi je bio u samom centru, ali na trenutak sam malo zalutala, kada mi je na Baščaršiji prišla jedna prelepa muslimanka, mlečnobelog lica sa hidžabom na glavi. Pitala me je sa osmehom: ‘Gospođo Banjac, Vi nešto tražite?’. Uhvatila me je ispod ruke i odvela pravo do hotela. Popile smo kafu i toplo se ispričale. Narednih dana, dok sam se šetala Sarajevom, ljudi su izlazili iz svojih dućana i ćevabdžinica da me pozdrave i pozovu na kafu. Tako sam se osećala i prošle godine u Crnoj Gori, kada mi se ponovo na snimanju dogodio rođendan. Tako mi je bilo i kada sam se pre dve godine službeno ‘susrela’ sa Zagrebom, pa sam na poklon dobila narezane epizode serije ‘Marija’, koja me je 1976. godine glumački odredila. Odbegla logorašica je jedna od najvećih ženskih uloga, a radila sam je sa Stipetom Delićem, godinu dana bez prestanka. Ugovorom sam se obavezala da ću sva četiri godišnja doba, bez ijednog praznika, provesti na terenu. Žao mi je što se neke tako dobre serije i filmovi ne repriziraju, jer su zaista dobri.”
Miru diljem Jugoslavije pamte po ženama koje je hrabro nosila, bez obzira na to da li su to bile seljanke, supruge funkcionera, boemke, majke, bake…
„Pokazalo se da me nisu zaboravili. Zaista sam se iznenadila koliko njih zna šta sam nekada radila i šta sada radim.
Uostalom, uvek sam se trudila da najbolje dam svakoj svojoj ženi, da je zaštitim mentalitetom, bila ona Beograđanka, Crnogorka, Muslimanka…
Koliko puta mi se desilo da na ulici krenem za nekom gospođom, jer me zaintrigira, učini mi se bliskom. A onda shvatim da mi samo liči na neku od mojih junakinja.
Najteže mi je bilo da igram žene iz svog miljea koje srećem svakodnevno, jer je tu zaista i izazov i odgovornost sačuvati apsolutni identitet, autentičnost karaktera.”
Svoju svakodnevicu najviše deli sa svojim Novosađanima. Priznaje da je i te kako ponosna na svoj Novi Sad i što će sledeće godine biti Evropska prestonica kulture.
„Srećna sam što Novi Sad dobija obrise velikog evropskog grada. Mnogo se radi na tome, počev od kulturnih manifestacija do akcije ozelenjavanja, kojom se pokazuje da se brine o njegovim plućima. Novi Sad je sada grad u kome imate sve — od dobrih teatara, preko galerija i koncertnih dvorana.
Volim da gledam predstave Mađarskog pozorišta sa fenomenalnim glumcima ili da idem na koncerte u Sinagogu.
Kod nas još živi duh multinacionalnosti i multikulturalnosti, što osete svi koji dođu sa strane. A svet voli da dođe kod nas. Novi Sad je grad dobrih ljudi, koji nisu energični, već onako lagano, vojvođanski natenane promišljaju o svemu. Srećna sam što živim u njemu.”
(Budikarakter.rs)
