MILUTIN PETROVIĆ, filmski reditelj, govori za KARAKTER
Tretirate li ostvarenje Nečista krv samo kao osvrt na jednu epohu ili nam vaš film pokazuje neke skrivene magistralne identitetske pravce?
Naravno da je epoha samo „kostim“ za priče koje se tiču nas koji postojimo sada i ovde. Dobre priče, međutim, tiču se svih ljudi, oduvek. Neverovatno koliko sličnosti postoji između nas i naših predaka, sve tamo do pećina i onih ruku na zidovima. To znači da će se te iste priče ticati i onih ljudi koji budu postojali desetinama hiljada godina u budućnosti. Samo glupani i uobraženi pisci SF dela misle da će se nešto zaista promeniti i da oni to mogu da predvide. To je baš tinejdžersko filozofiranje, nema blage veze sa životom. Uopšte, današnje civilizacije Zapada baš liče na neke adolescente koji misle da sve počinje od njih. I zbog svoje gluposti su toliko ubeđeni u ispravnost svojih plitkih zaključaka da se ponašaju osiono, i moram reći u stvari baš kao nacisti koji su bili arhislika te priče o novom, novom čoveku, novom svetu, novom vremenu, veku, milenijumu… Da parafraziram njihovog (nacističkog) PR – kad čujem reč novo, hvatam se za luk i strelu.
Na koji greh predaka bi trebalo da budemo ponosni, a kojeg bi trebalo da se stidimo?
Pa dobro, sad me stavljate u poziciju nekog k’o u onoj emisiji Agape treba nešto da mudrujem o stvarima o kojima nije pristojno mudrovati. Ali kad se potegnu tako teške reči kao što je greh, onda prosto moram da vam kažem da se svi gresi svode na onaj prvobitni, a to je uzimanje jabuke sa drveta znanja. To je jedna od najvažnijih priča i stravično je opasno što se ta priča danas bagateliše. Znanje, veština, to je đavolja igra, a to danas kad kažeš zvučiš k’o neki ludak koji je u kontri od celog sveta. Ali baš je tako. Imamo to znanje i sad živimo sa njim. Kao zmijolike puzavice koje se uvijaju po rajskom vrtu ove savršene planete.
Znanje, veština, to je đavolja igra, a to danas kad kažeš zvučiš k’o neki ludak koji je u kontri od celog sveta
Ko je Hadži Trifun ove Srbije?
Kao što je Magbet svaki ljubomorni čovek, ili Hamlet svako ko se premišlja, tako je Trifun svako ko donosi odluke, svako ko je na mestu – a sam se borio da dođe na to mesto – sa kog sve što uradi ima mnogo šire, kumulativne posledice. To je priča o vlasti, ali i o slobodi. Slobodan si da odlučiš. Sloboda je nešto najlepše, bez slobode ništa nema baš nikakvog smisla. Suprotno od slobode – to je pakao. Pakao je logor u glavama. Ta lepota slobode nam je data samim postojanjem i za nju se borimo dok dišemo, a možda i posle. Borimo se za nju, ali i sa njom. Zato što se u slobodi suočiš sa posledicama slobode, sa konsekvencama svojih odluka. Naivni ljudi kažu – ako bog postoji zašto ne prekine zlo. To je priča o grehu. Sloboda znači da možeš na svaku stranu, možeš šta god hoćeš, pa ti vidi.
Oliver Ivanović i spomen-ploča na mestu gde je likvidiran je nama bilo često na pameti vezano za lik Trifuna
Lično se identifikujem sa Hadžijom i kao čovek, ali pre svega kao reditelj. Reditelj je neko ko uvodi stvari u red, a onda se svašta desi kao posledica odluka koje u tom poslu donosi. Vrlo je komplikovano. Naravno, što se „ove“ Srbije tiče, svakome prvo pada na pamet Vučić, on je baš primer nekoga koji se za sve pita i u sve meša, ali i Tadić i Koštunica, svi su oni bili neki Trifuni, svako na svoj način i svako sa svojim „gresima“ koje ostavlja potomcima. Oliver Ivanović i spomen-ploča na mestu gde je likvidiran je na primer nama bilo često na pameti vezano za lik Trifuna.
Kakva je krvna slika naše umetnosti?
Tajna. Tajna i čudo. Postoji neprekinuta čudesna linija besprekornih stvari u mom gradu od pamtiveka. Ali to nije ona krvna slika koja se vidi na papirima sa pečatom. Najbolja priča o tome je neprekinuta nit rokenrol scene. Šta god radili da unište našu decu stalno se iznova i iznova pojavljuju neki novi potomci Koje, Vda i njihovih predaka. Protivno svakoj logici iznova i iznova neka nova deca pogađaju prave žice na gitarama. To je kao neko čudo. Ozbiljno verujem u tajnu posebnost ovog podneblja. Takvih čuda baš nema svuda po svetu. Uvek će ovde biti nekih skrivenih „vinčanaca“, nekih Kosta Bunuševaca, Šimunića, Vučićevića, Paripovića, Sonje, Divljana…
Milutin Petrović
Pravo da vam kažem, sa moje tačke gledišta ništa novo nam se ne dešava. Ista geopolitička ujdurma oduvek. I hiljade špijuna. Mada sad više nisu samo starinski, obični špijuni, sada su svi dvostruki i višestruki špijuni. Treba da si kvantni fizičar da provališ algoritme toga šta rade. Da, paranoičan sam. Mislim, nedovoljno. Kako prolazite, kao uostalom i cela naša kultura, kroz ovaj trenutak u kojem nam se, kako neki tvrde, neke stvari dešavaju prvi put u novijoj istoriji?
Jedino „novo“ što sam ja primetio je da mnogo novih vladika, uključujući i patrijarha, znaju zašto je Džoni Roten onomad usred Londona bio bogougodan kada je kao izbezumljen urlao – ja sam antihrist. To je tajna koja je bila nerazumljiva ovim starijim ljudima, odraslim na selu. I to je jako dobro, daje nadu…
Šta god radili da unište našu decu, stalno se iznova i iznova pojavljuju neki novi potomci Koje, Vda i njihovih predaka
Za šta nam je danas sve potrebna petlja?
Ha, petlja ima dva značenja – zapetljanciju i hrabrost. Ako se izuzme hrabrost, onda se komplikovanost sveta svodi na Gordijev čvor. Besmisleno mudrovanje, tupljenje. To zaslužuje da bude posečeno mačem. Ali, opet, treba hrabrosti da bi se suočio sa pravom zapetljanošću sveta. Oni koji „vuku dijagonale“ u pokušaju da objasne svet, to rade iz kukavičluka a ne što su glupi. I da, treće „značenje“ petlje je da je to naziv jednog mog filma. Obožavam logo filma koji je napravio Šone – čvor u obliku lobanje. To je baš to.
Imam scenario za strip, grafičku novelu o Zoranu Đinđiću i političarima mog vremena, podnaslov je „politički zombi horor“, ali ne mogu da nađem crtača da to napravimo
Kad ste poslednji put bili „plaško“, a kada „hrabrović“?
Da, tu seriju o strahovima radio sam evo već tri sezone. Hrabrost je ključ za sve. Ne plaši se ljudi – plaši se boga, pa kako god ko to razumeo. To je ono čega pokušavam da se držim. Ne uspevam, ali pokušavam. Inače, poslednja sezona te serije je baš odlična, ne znam zašto javni servis to nije pustio čitavih godinu i po dana, možda i dve, od kada sam je završio? A sad kada je puštaju – puštaju u nekom sumanutom terminu.
Koji istorijski karakter bi mogao da bude vaša sledeća inspiracija za filmsko ostvarenje?
Uh, istorija je toliko neiskorišćena i zloupotrebljena da tu ima posla za dvesta života. A moj nije baš na početku. Imam scenario za strip, grafičku novelu o Zoranu Đinđiću i političarima mog vremena, podnaslov je „politički zombi horor“, ali ne mogu da nađem crtača da to napravimo. Imam započete scenarije o Despotu Stefanu, o Korneliju Stankoviću, Filipu Višnjiću… Al’ inspiracija nije problem (inače prevod tog pojma na srpski je nadahnuće), nego to što o „filmskim ostvarenjima“ odlučuju ti neki mnogo pametniji ljudi od mene…
Koliko vas dotiče politika? I kakve su njene reperkusije na vaš umetnički angažman?
Da sam se ja pitao, nikada ne bih mislio ni jedan minut o politici. Toliko toga ima što treba razumeti o Pikasu, Betovenu, Vorholu ili Boviju, da je čista danguba čitati intervjue u kojima se tupi o politici. Ali ne vredi, mangupi te obrlate i ti se najednom nađeš u nekom rovu spreman da jurišaš na mitraljeske rafale za neku besmislenu ideju. To je meni politika, moć organizovanih mafijaških udruženja da te uvedu u nešto besmisleno, da budeš pešadinac u nečijoj tuđoj većoj slici.
Samo glupani i uobraženi pisci SF dela misle da će se nešto zaista promeniti i da oni to mogu da predvide
E sad, ja sam prosto čovek koji se pali, što bi se reklo, ložim se, tako da sam bio prevaren, iskorišćen, izneveren, pa izdangubio decenije zarad nečijih prljavih interesa, umesto da se bavim onim što je zaista važno, kao na primer odnosom Bonzovog bubnja i Pejdžove gitare. Kada se izvinjavam svojoj deci i posipam pepelom, veoma grubo i lapidarno ceo svoj politički angažman svodim na – bio sam nevažni napaljeni pešadinac u akciji da bi neko napravio Bondstil i prebacio vojne trupe iz Nemačke na Kosovo. Sve ostalo su nevažni detalji i lažne komplikacije. Ali dovoljno sam mator i dovoljno sam ostavio muka iza sebe da mogu miran da im svima kažem – nikada više ja, nešto sam zauzet, bavim se važnim stvarima, pitanjima motiva za priču u filmovima Šabrola i Fulera. Jedini još osećaj koji imam prema politici je neka vrsta ratobornosti, neka želja da joj se osvetim za sve. A Konan mi je omiljeni film, tako da znam da se svetim.
I znam da sve to svaki „ozbiljan“ i „svetski“ čovek shvata kao neki moj idiotizam, neshvatanje suštine savremenog društva. Tako i svi ti „savremeni“ ljudi misle da je Tesla bio debil jer nije razumeo ništa od sveta novca, ugovora, rečju da je bio naivčina. E pa da ortaci, baš tako. Moraš biti naivan da bi „lako mislio“. A svet neka samo cepa u pravcu svoje „pameti“, vidimo dokle su dogurali.
