JASNA ĐURIČIĆ, najbolja evropska glumica, koja je to priznanje dobila za glavnu ulogu u filmu „Quo vadis, Aida“, govori za KARAKTER
Piše Nenad Čaluković
Foto Imrana Kapetanović
Nakon svega kroz šta ste prošli sa filmom „Quo vadis, Aida“, i pohvale i kritike, i aplauze i osporavanja, i nagrade i optužbe, koji utisak vam je preovlađujući?
Osećaj zadovoljstva jer smo uspeli da napravimo divan fim koji živi svoj život punim plućima širom sveta i ostaje dugo u srcima ljudi.
Odjek evropske nagrade je ogroman, možda još veći kada je ignorisan
Ovo pitanje vam verovatno ne bih postavio da živimo u normalnijoj zemlji: jeste li svesni činjenice da ste proglašeni za najbolju evropsku glumicu? Ili možda preciznije: odjeka tog ogromnog priznanja?
Da, mislim da sam svesna. Odjek je ogroman, možda još veći kada je ignorisan… I da, za određivanje mere odjeka i refleksija potrebno je vreme.
Evropsku titulu posvetili ste majkama i žrtvama. Znamo kako su prošle kroz devedesete, ali kakav je danas njihov status?
Takoreći isti ili malo bolji… Te kategorije suštinski nisu zanimljive vladajućim strukturama naše regije, sem kada ih je moguće iskoristiti za političke poene.
Još traje debata u javnosti da li bi „Quo vadis, Aida“ trebalo da se prikaže na RTS. Prošli put ste mi rekli da bi emitovanje tog filma na Javnom servisu bio poraz srpskog nacionalizma. Šta sada mislite?
Isto to.
Majke i žrtve suštinski nisu zanimljive vladajućim strukturama naše regije, sem kada ih je moguće iskoristiti za političke poene
Umetnici poput vas koji zasmetaju režimu iz bilo kog razloga, odmah se nađu na udaru: Jelisaveta Seka Sablić, Dragan Bjelogrlić, da ne nabrajam više, poslednji je Goran Marković. Kako biste to okarakterisali?
Kao naše duhovno potonuće i veliku sramotu.
Da li verujete da će se uskoro nešto promeniti?
Mi smo već u velikoj promeni, ali zasad su vidljive samo ružne stvari. Velika tranzicija je nastupila i sada sve kulja nezaustavljivom brzinom, i kao bujica izbacuje na površinu sve.Teško je, vrlo često neizdrživo, ali drugačije ne može.
Ako budemo dovoljno jaki da se dovedemo do konačne katarze, imamo šanse. I to mora raditi svako za sebe. Žao mi je, ali željno iščekivanu promenu neće i ne može učiniti niko umesto nas.
Novogodišnji broj magazina Karakter
