Dok je pun Kolarac — ima nade za Srbiju. Ova opaska bila mi je praktično inspiracija za razgovor sa Jasnom Dimitrijević, upravnicom Zadužbine “Ilija Milosavljević Kolarac”. Odmah me je ubedila da nada još postoji, a onda sam od Jasne čuo interesantne stavove o statusu ozbiljne muzike i kulture u Srbiji ili čemu služi umetnost. Ona je, inače, i predsednica Upravnog odbora Narodnog pozorišta i članica Saveta za kreativne industrije.
Foto: Keja Mandić
Sve dok je pun Kolarac ‒ ima nade za ovu zemlju. Pretpostavljam da ste čuli za ovu opasku. Pa ima li te nade?
Ima nade. Kolarac je posebna atmosfera, doživljaj, posebno očekivanje, potreba i obaveza. Ima nade dok postoji publika koja prepoznaje vrednosti Kolarca.
A šta je Kolarac?
Ova institucija, jedinstvena u Srbiji po konceptu i načinu osnivanja, izgrađena je iz Fonda Zadužbine Ilije Milosavljevića sa nadom da će Srbiji uvek biti potrebna institucija koja ima obavezu da posebno promoviše klasičnu muziku i pruža dodatna napredna znanja koja nikad neće biti dovoljno prisutna i dostupna u formalnom kulturnom i obrazovnom institucionalnom sistemu. Baš tako piše u osnivačkim dokumentima. Vizija iz 19. veka koja nam je nada i inspiracija i danas.
Šta kod Vas budi ili podstiče optimizam?
Puna dvorana i sale na Kolarcu. Moja deca i njihovi vršnjaci. Priroda ‒ čiste vode, planine i šume. Duge šetnje i putovanja. Dobar parfem. Dobra i pametna knjiga, pozorišna predstava, izložba…; kad otkrijem i doživim nešto novo; umetnički projekti sa novim idejama, drugačijim konceptom koji podstiče i pomera granice.
Jeste li možda nekad razmišljali o tome kako mi kao narod doživljavamo ozbiljnu muziku? I da li smo u ovoj opštoj kakofoniji nota svesni njenog značaja i uopšte potrebe da bude prisutna?
Nismo svesni, kao narod. Ali podsvesno reagujemo, kad doživimo, osetimo. Samo taj doživljaj mora da bude ponavljan da bi postao navika. Klasična muzika utiče na stil života, ponašanje, pozitivne misli, stavove. Kad je dovoljno prisutna ‒ a nije, deo dominantne ponude ‒ a nije, niko ne ostaje ravnodušan. Veća finansijska podrška i veća medijska vidljivost umetnika koji izvode klasičnu muziku je neophodna ako želimo bolji kulturni ambijent i bolje društvo. Obrazovanje kroz muzičku kulturu je mnogo važno u ličnom razvoju.
Pored porodice, ključnu ulogu ima škola, mediji, institucije kulture, različite muzičke organizacije… Kad redovno dolazite na koncerte na Kolarac, prepoznajete u klasici i rok i pop.
I sve što je nastalo u prethodnim epohama je muzička osnova svega posle. Samo, o tome mora da se priča, da se muzika sluša uživo, doživi, ponavlja doživljaj… I tako postaje stil života.
Koga Vi volite da slušate?
Uh… Slušanje muzike je najdominantnija aktivnost u mom životu. Prva ploča koju sam kupila u sedmom razredu bio je Šopen.
Sledeća, Buldožer! Pa Talking hads i UB40. Pa odrastanje i sazrevanje, političko i muzičko uz Novi talas. Onda List, Šostakovič, Rahmanjihov, pa Pepersi, Pol Veler, Bisera Veletanlić, Semjuel Barber… Volim da sa svojom petnaestogodišnjom ćerkom igram pogađanja kompozicija i autora na youtube kanalu „Muzički primeri Peta“ i slušam Treći program Radio Beograda.
Osim tog muzičkog, koji su još programi prioritetni za Kolarčevu zadužbinu? I koliko oni dopiru do publike?
Predavanja: stručna/naučna i popularna namenjena različitim generacijama. Art bioskop Kolarac i posebno odabran filmski program. U prošlom mesecu u sali našeg bioskopa sa 80 sedišta bilo je nešto više od 1.500 posetilaca. Škola stranih jezika, i sa pravom slogan koji je prati: „Naučite strani jezik kako treba“.
Imamo stalnu publiku koja ima svoja očekivanja. Stvaramo novu publiku ‒ mladi, srednjoškolci i studenti pre svega, podrazumevaju nove kanale komunikacije, žele da na sceni vide i podrže svoje vršnjake, imaju svoja očekivanja.
Savet mladih, savetodavno telo mladih koje razvijamo već treću sezonu (kao iskustvo iz EU programa Kreativna Evropa) i njihove inicijative i potrebe koje nam pomažu da dopremo do nove i buduće publike Kolarca. Jutjub kanal „Slušate Kolarac“, kao njihova inicijativa, društvene mreže, direktni kontakti sa školama, fakultetima, organizacijama, udruženjima… Ko jednom dođe na Kolarac, ostaje tu.
Kakav nam je danas nacionalni kulturni ili umetnički karakter?
Težak. Složen. Šizofren. Paranoičan. Egocentričan. Kontinuitet oduševljenja, gađenja i strasti. Opterećen političkim poltronstvom i strahom od suočavanja sa stvarnošću. Umetnost služi razvijanju mišljenja, spoznaji globalnog društva, a ne zadovoljenju primarnih ljudskih nagona.
Na čelu ste Upravnog odbora Narodnog pozorišta. Vek i po je ostao iza nacionalnog teatra, neretko opterećenog različitim turbulencijama, ljudskim ili sadržajnim. U kom pravcu razvijate strategiju njegovog bitisanja?
Prošlo je skoro godinu dana od formiranja Upravnog odbora. Naše prvo pitanje bilo je: šta je to stanje u pozorištu, ako se redovno isplaćuju plate, honorari, plaćaju se svi tekući troškovi zgrade, planirane produkcije, postoje zavidni rezultati u broju posetilaca i prodaji ulaznica, postoje sponzori, nagrade, priznanja?
Nakon godinu dana, prepoznali smo, raznim analizama i uvidom u poslovanje unutrašnje snage, slabosti, pretnje, mogućnosti. Na osnovu toga, ostaje na menadžmentu pozorišta, koji čine upravnica i direktori sektora, pre svega, da sagledavajući svoje unutrašnje kapacitete, umetničke i tehničke, produkcione, uvedu precizne procedure i pravila u internoj komunikaciji i organizaciji posla, uključujući i pojedinačnu odgovornost svih u tom procesu.
Dugoročno planiranje repertoara, uloga Umetničkog saveta koji formira upravnik, stvaranje uslova za angažovanje novih mladih umetnika, dodatni standardi u profesionalnom razvoju koje nameće neophodna saradnja sa prestižnim i aktuelnim svetskim autoritetima, medijska promocija i marketing ‒ su samo neka od pitanja kojima smo se bavili.
Nacionalno pozorište podrazumeva naše najreprezentativnije i najbolje u drami, operi i baletu. Pozorište čini repertoar, publika, međunarodni ugled.
Zdrava strategija podrazumeva objektivno sagledavanje stvari. Ovo drugo imamo, ovo prvo ‒ ostaje da vidimo u rezultatima i odjecima sezone koja je pred nama.
Često u javnosti čitamo ili slušamo kritičke analize ko i kako diktira našu kulturnu politiku. Možda zato što nam je (ne)kultura neretko na dohvat oka ili ruke. Može li kultura bez politike? I politika bez kulture?
Ne može kultura bez politike, jer kad kažemo kulturna politika, mislimo na budžet koji država izdvaja za kulturu. U najvećem procentu su to institucije kulture. Ali kultura nije samo čuvanje i zaštita kulturnog nasleđa. Kultura je i stvaranje novih vrednosti, pomeranje granica, angažovanost, za koje je posebno važna podrška nezavisnoj kulturnoj sceni, organizacijama i udruženjima u kulturi. Kada bi deo koncepta naše kulturne politike bio da se deo budžeta institucija opredeli za projekte nezavisnih organizacija u kulturi, malo bismo pomerili uspavanost i prepisane godišnje programe i budžete institucija ‒ ovde pre svega mislim na kulturne centre. Politika ne može bez kulture, a kultura bi mogla bez politike kada bi kod nas postojala svest bogatih pojedinaca ili korporacija da ulažu u kulturu jer time menjaju i kulturni, ali i ukupan poslovni ambijent.
Uostalom, kulturni i obrazovni sistem u Srbiji je nastao zahvaljujući svesti bogatih pojedinaca koji su osnivali zadužbine, gradili škole, kulturne institucije, kao važan temelj u formiranju države i oblikovanju društva. Kolarac, kao Zadužbina, čiji osnivač nije ni država ni grad ‒ već pojedinac koji je umro pre više od 140 godina ‒ 80 odsto svog poslovanja pokriva iz sopstvenih prihoda. I znam koliko je to danas teško, bez obzira na misiju u kulturi koju imamo. I pitam se, zašto svi veliki državni infrastrukturni međunarodni ugovori nemaju javno saopštenu klauzulu da se procenat od posla usmeri na kulturni razvoj, npr. regiona gde je izgrađen autoput.
Kada bi politika više marila za kulturu, bili bismo bolje društvo. Ne sećam se kada sam u govorima bilo kog političara čula da je kultura ključna u razvoju i napredovanju društva. Žao mi je zbog toga.
Koliko je neke stvari u društvu inicirao ili pomerio Savet za kreativne industrije, koji je formirala premijerka Ana Brnabić, a čija ste članica?
Inicirali smo koncept „Srbija stvara“, kao platformu za predstavljanje Srbije u svetu, kroz kulturu i umetnost, projekte mladih autora, pre svega. Ukazali smo na probleme, iz iskustva, zakonodavnog, statusnog , prostornog, finansijskog, sa mogućim rešenjima. Što se oblasti muzike tiče, ukazala sam na problem nepostojanja agencije, koja je nestala ukidanjem Jugokoncerta, a koja se bavi promocijom naših muzičkih umetnika u svetu. Nedostaje nam, bar, web sajt/muzički informativni centar o muzici u Srbiji kao baza podataka i informacija o ponudi za evropsko i svetsko muzičko tržište.
U okviru koncepta „Srbija stvara“, na Kolarcu je održan ciklus predavanja o kulturnoj diplomatiji u oblasti književnosti, filma, muzike,vizuelnih umetnosti, sa idejom da savremena kultura bude više prisutna u aktivnostima naših diplomatskih predstavništava kao i u međudržavnoj i regionalnoj saradnji. Na Kolarcu je u organizaciji Udruženja kompozitora Srbije održana međunarodna konferencija o „Muzici u Srbiji“, inovativnim evropskim idejama, turističkoj promociji zemlje, kulturnoj politici i praksama koje ukazuju na formiranje muzičkog ukusa.
Idealna prilika za Srbiju je da se kandiduje za domaćina Womex Festivala ‒ najveće svetske konferencije i berze u muzičkoj industriji. To je skupo poslovno okupljanje, ali bitno utiče na evropsko i svetsko muzičko pozicioniranje. To je sve što ja kroz ideju mogu lično da doprinesem radu ovog Saveta.
Hoće li nam Kolarac ponuditi nešto u 2020, a da nismo bili u prilici do sada da čujemo ili vidimo?
Biće puno novih imena, muzičkih, svetskih i domaćih. Francuski Trio Barolo, 4. februara, prvi put u Beogradu i potpuno nešto novo i drugačije u čast „Dana Velike dvorane“. Svake nedelje u 11 sati i sredom u 18 časova su besplatni koncerti domaćih kamernih ansambala i solista sa ciljem da razvijamo muzički ukus najšire publike i promovišemo domaće izvođače. U toku je konkurs za novi Savet mladih. Ove sezone je naš cilj da kroz Savet mladih radimo na razvijanju nove publike naše Likovne galerije, koristeći preporuke od Saveta mladih o načinu komuniciranja u promociji izložbi u našoj galeriji. Planiramo prezentaciju projekata u kulturi koji su uticali na promene u gradovima Srbije. Izdvajam i međunarodnu konferenciju posvećenu razvoju publike klasične muzike i stručni skup čija tema je menadžment u kulturi, od kulturne politike i kulturne diplomatije, kulture sećanja i politike identiteta do populizma i etike medija.
(Piše: Nenad Čaluković, foto: Keja Mandić)
