JASMINKA PETROVIĆ ZA KARAKTER: ŠTA DECU TIŠTI O JUGOSLAVIJI

JASMINKA PETROVIĆ, spisateljica za decu i mlade, po čijem je istoimenom romanu snimljen film Leto kada sam naučila da letim, govori za KARAKTER

Nakon pozorišne predstave, stiže i film po vašem sjajnom romanu Leto kada sam naučila da letim. Kakav je osećaj kada znate da su vaši junaci iz knjige “otputovali” u druge medije?

Dok radim na rukopisu, gotovo da znam svaku reč napamet, međutim, kada tekst prođe kroz uredničke ruke i pojavi se odštampana knjiga, više je ne čitam i puštam je da vodi svoj samostalni život. U tom smislu nemam potrebu da naknadno stavljam svoj pečat u toku transformacije u druge medije. Zanimljivo mi je da pratim kako drugi stvaraoci shvataju i razvijaju neku moju ideju.

Recimo, veoma mi se dopalo kako je mladi pozorišni reditelj Patrik Lazić dao svoje snažno i emotivno viđenje knjige Leto kada sam naučila da letim. Posebno mi je drago što je ta predstava urađena u produkciji Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu (2019), pa su studenti samostalno izneli ceo proces, u svim segmentima.

Poruka pred odlazak na filmsku projekciju: u filmu ima i smeha i suza, tako da obavezno ponesete maramice

Kada su mi javili iz SENSE Production da bi režiju filma Leto kada sam naučila da letim prepustili Raši Andriću, bila sam presrećna, jer spadam u vatrene fanove njegovih filmova. U tom trenutku ga nisam lično poznavala, ali već pri prvom susretu činilo mi se da ga znam oduvek. Nije ni čudo kada je Rašin tata, Vlada Andrić, bio moj kolega, dečji pisac, a sa Rašinom mamom Bojanom Andrić, urednicom i autorkom čuvenog „Trezora“, takođe se poznajem i sarađujem. Mislim da su ključnu stvar odigrali producenti, pažljivo birajući svakog saradnika, tako da sam se ja u tom timu osećala bezbedno i sigurno, pa sam im sa puno poverenja prepustila svoje književne likove. I nisam pogrešila.

Poruka posle filmske projekcije: verujem da će vam film otvoriti razna pitanja, pa predlažem da porazgovarate

Koje su vam impresije preovladavale dok se snimao film? Postoji li, recimo, bojazan kako će sadržaj romana biti pretočen u filmski scenario ili su dominantniji uzbuđenje, iščekivanje, možda nestrpljenje kako će izgledati film i kada će stići u bioskope?

Najveće uzbuđenje sam imala kada sam dobila prvu ruku scenarija. Međutim, odmah sam prepoznala da je mlada scenaristkinja, Ljubica Luković, dobro postavila i priču i junake, pa sam dalje verzije čitala opušteno i u miru. Čak sam prestala da pratim izmene na tekstu, kada se kao supervizor u rad uključio i Vlada Andrić. Htela sam da se odvojim od scenarija i da film gledam bez ikakvog opterećenja.

Kada svoje junake poveriš Raši Andriću, onda si siguran i bezbedan

Roman je, kao i film, namenjen deci, ali, čini mi se, i za nas nešto starije, koji smo delić svog detinjstva proveli na moru, letujući u Hrvatskoj, i još se rado sećamo. I nije to jedini segment romana koji budi neki sentiment. Šta je bila vaša inspiracija kada ste pisali o devojčici Sofiji i njenim doživljajima i izazovima?  

Kada se na Balkanu pokrenu priče o ratu, automatski se pokreću emocije, lični doživljaji i stavovi. Razgovor se obično završava svađom. Prekidaju se prijateljstva, kumstva, rodbinski odnosi. Druga varijanta je da se o ratu ne govori i sve neprijatnosti se guraju pod tepih. Moja ideja je bila da rat ne posmatram iz ugla odraslih, već iz ugla dece. Zanimalo me je šta njih žulja, tišti, muči i šta su njihova pitanja o ovoj temi.

Posle svega što nam se izdešavalo u proteklih nekoliko decenija, kako danas gledate na Hrvatsku ili Split, na Jadransko more, na jugoslovenske prostore? Ima li kod vas neke nostalgije?

Rekla bih da postoje dve kategorije ljudi: graditelji mostova i rušitelji mostova. Ja biram ovu prvu varijantu, pa mi se kroz život uglavnom nameštaju takve osobe – dobronamerne, nasmejane, spremne da razumeju, pomognu, daju podršku. Taj tip ljudi ravnomerno je raspoređen po celom svetu, pa ih tako ima i na prostoru ex Jugoslavije. Oni se druže, sarađuju, zaljubljuju, prave predstave, snimaju filmove, istražuju, pišu naučne radove, brinu o planeti… grade mostove. Tako da ja ne osećam nostalgiju, jer sam u stalnom kontaktu sa nekim graditeljem iz Splita, Herceg Novog, Leskovca, Novog Sada, Maribora, Kosovske Mitrovice, Sarajeva, Malmea, Perta, Londona, Skoplja, Frankfurta…

Koja je vaša poruka deci, a koja roditeljima pred odlazak na filmsku projekciju?

Poruka pred odlazak na filmsku projekciju: u filmu ima i smeha i suza, tako da obavezno ponesete maramice.

Najveće uzbuđenje sam imala kada sam dobila prvu ruku scenarija. Međutim, odmah sam prepoznala da je mlada scenaristkinja, Ljubica Luković, dobro postavila i priču i junake, pa sam dalje verzije čitala opušteno i u miru

Poruka posle filmske projekcije: verujem da će vam film otvoriti razna pitanja, pa predlažem da porazgovarate.

Verujem da vas raduje još jedna fenomenalna vest – da je Kreativni centar objavio specijalno izdanje romana Leto kada sam naučila da letim.  

Prvo izdanje ove knjige ilustrovao je Bob Živković. Njegova ilustracija na korici je antologijska. Moj utisak je da je on priču o devojčici Sofiji zagrlio tim svojim crtežom. Kada je snimljen film došlo se na ideju da se uradi specijal romana i da se tekst obogati fotografijama iz filma. Na taj način knjiga je dobila sasvim nov izgled.