Jedan od najvećih srpskih glumaca DRAGAN MIĆANOVIĆ u intervjuu za KARAKTER prvi put govori o politici „bez politike”. O Jugoslaviji i Jugoslovenskom dramskom. O statusu žena. O profesiji i glumačkom paklu. O Šekspiru i Molijeru. O Nadareviću i Poliču. O Hopkinsu i Hardiju. O odlasku u London i povratku u Beograd
Odmah nakon ovog našeg razgovora igrate predstavu Tartif u Jugoslovenskom dramskom. Nameće se, nekako, da Vas pitam – srećete li ih van pozorišta? Tartife?
Da, da. Auu… Ima ih koliko hoćete. Licemerje je, zapravo, odlika ovog vremena. U svim pogledima. A tek u pogledu prodavanja vere! Molijer je neviđeni kritičar svog vremena, ali je njegovo vreme i današnje vreme. Molijer je svevremen. Meni je, i kao čoveku i kao glumcu, Tartif došao u pravo vreme, a naročito njegov Don Žuan kao paradigma osvajanje neke lične slobode.
U čemu licemeri nalaze motivaciju? Kako prepoznajete njihove vodvilje?
Vi se danas možete igrati sa ljudskom glupošću. Ljude koji slepo veruju u nešto možete lako izmanipulisati. Tartifi imaju svoje Orgone u svakom ćošku, koji će ih vrlo lako snagom reči ubediti da je belo – crno i crno – belo. I da ono što vide nije istina, nego je nešto drugo.
Šekspir je najveći vizionar. Nema teme koje se šekspir nije dotakao u svojim komadima. Navedite mi bilo koju, ja ću je naći u nekom od njegovih dela
Koju i kakvu istinu nam danas nudi umetnost, kultura, Vaša profesija?
I sa umetnošću se može manipulisati na razne načine. Ona koja je stalna ‒ mi se sa njom poigravamo. I pokušavamo da na ono što je nekad bio temelj – a to je u teatru sigurno Šekspir i s druge strane kugle Čehov – stavljamo nove cigle pozorišne umetnosti. Iščitavajući Šekspira kroz prizmu naših naočara pokušavamo da sagradimo umetničku kuću u kojoj možemo tražiti neke današnje istine. Nema teme koje se Šekspir nije dotakao u svojim komadima. Navedite mi bilo koju, ja ću je naći u nekom od njegovih dela.
Šekspir je, dakle, za Vas najveći vizionar?
Da. On je napisao ne samo lepezu ozbiljnih likova, nego svaki detalj društvenog života i problema sa kojima se ljudi i danas svakodnevno sukobljavaju kao pre pet vekova.
Šta je bio Vaš umetnički temelj? Ili inspiracija za glumu?
Kada sam počinjao karijeru, ili bolje reći počinjao da radim, imao sam sreću da se vratila klasika u Beograd. Malo pre toga, ako se sećate, pošto smo ista generacija, postojale su predstave koje su zabranjivane. Bila je Golubnjača, pa Sveti Sava, i predstave koje su dizale nacionalni naboj za koji će se ispostaviti da će otići na strašnu stranu i napraviti požar svuda oko nas. Mene je sačekalo pozorište Šekspira, Molijera, Čehova… I to je bio moj temelj. A imao sam sreću da radim u pozorištu koje je još imalo žive Miru Stupicu, Ljubu Tadića, Peru Kralja… Mogu, nažalost,da nabrajam do sutra moje pokojne kolege koje su uticale na to da budem glumac kakav sam sada. Ne samo po pitanju glumačkog zanata, nego i odnosa prema profesiji.
Nadam se da me ljudi “čitaju” kao karakter kojem je nepristojno ponuditi politički angažman
Nepotrebno je isticati Vašu dominaciju u pozorištu. Slučajno sam prelistao komentare gledalaca Vaših predstava, koji vrcaju od ozbiljnih komplimenata. Kako Vi sebe doživljavate?
Volim sebe da vidim kao nastavljača baklji koje su mi predali Pera, Ljuba, Bata… I pokušavam da njihovu energiju prenesem novim generacijama.
Ko Vam najviše nedostaje iz plejade glumaca koji su otišli sa životne scene?
Glogi nama nedostaje stalno. To je praznina koju je nemoguće popuniti. Još mi je teško da o njemu pričam. Bili smo u istom timu. Nebojša Glogovac je bio kao jedna vrsta učitelja. Od njega se dalo mnogo toga naučiti, ne govorim samo o profesiji, nego i o životu. Srećan sam što sam proveo godine i godine pored njega.
A koje impresije su kod Vas bile dominatne prvih godina kada ste iz Loznice došli u Beograd? Negde ste pominjali paniku…
Jeste, bilo je panike, mraka. Bila je tamna noć tih godina u Beogradu i bukvalno. Sećam se straha, ne samo zbog odvajanja od porodice, a nisam bio baš sam, jer sam pored sebe imao starijeg brata koji je takođe upisao fakultet. Mladalački strah, nažalost, ispostaviće se, nije bio bez osnova i potvrđen je kasnije ludilom i raspadom svega.
Čitao sam neke od Vaših retkih intervjua, ali nisam nigde našao da ste se osvrtali na Jugoslaviju, državu u kojoj smo odrasli. Jedan ste od vodećih glumaca pozorišta koje je osobeno i po tome što nosi taj jugoslovenski atribut.
Nadam se da će ostati taj naziv, da ga neće menjati, jer je pozorište nastalo u doba Jugoslavije. Imalo je ideju da u njemu igraju jugoslovenski glumci, da bude šarenoliko i mnogonacionalno.
Sa kojim glumcima s jugoslovenskih prostora biste voleli da igrate u JDP?
Sa doajenima jugoslovenskog pozorišta Mustafom Nadarevićem, Radetom Šerbedžijom, mada on već igra u Beogradu, i Radkom Poličem, kao i sa Leonom Lučevim. Ima mnogo glumaca iz bivše SFRJ sa kojima bih voleo da podelim energiju na sceni.
A sećate li se SFRJ?
Sećam se, ali ne kao svesno političko biće. Zato ne mogu da svedočim iz tog ugla, ali mogu da svedočim o odrastanju i srećnom detinjstvu u toj zemlji, koje je bilo mirno, spokojno, bez trzavica i lomova. U mom domu nikada nisu raspravljali o politici, a danas vidimo da se ljudi svađaju zbog politike čak i na slavama.
Da Vas onda ne pitam ništa o politici?
Na tome Vam najlepše hvala, jer sam ja politički diletant. A i ne snalazim se u agresivnoj politici kakva je dominantna na ovim prostorima otkad znam za sebe.
Nadam se da su žene ustale. I treba da nam stanu malo za vrat i kažu: “Alo, muške budale, dosta više vašeg nasilja!”
Osvrnimo se onda na „pozorišnu politiku“. Recimo, Vaše igranje Porcije u Mletačkom trgovcu izazvalo je mnogo kontroverzi u javnosti. Komentarisali ste to kako ste se našli u ženskom kostimu, ali nisam video da ste se izjašnjavali o tome kako ste uopšte reagovali kada Vam je reditelj ponudio takvu ulogu?
Verujem da nekom ko nije iz glumačke branše to deluje čudno. I verujem da bi mnogi muškarci rekli reditelju predstave: kako ti vidiš mene tu, zar ti ja ličim na ženu? I da bi mačizam proradio kod mnogih. Ali moja profesija je bazirana na transvestiji. Moja profesija je počela na transvestiji. Nije bilo glumica na početku pozorišnih dana, nego su muškarci igrali i žene. Mi menjamo kostime non-stop, mi menjamo polove, mi se igramo svega, pa čak i sa transvestijom. Barem ja, ne znam za sve glumce. Ja sam sigurno jedan od onih koji voli da istražuje, da ide što dalje od sebe, da proba da iščeprka neki lik koji je mnogo daleko od mene. U mom zanatu je to ogroman izazov.
Imate li, ipak, utisak da živimo u muškom svetu, da su žene podređene?
O, da, kako ne. Imam dvoje ženske dece, znam već šta ih čeka, u kakvom svetu odrastaju. I uopšte mi nije prijatno. Ali, nekako imam neke nade da ide na bolje. I da će žene taj mačizam svesti na pravu meru. I nadam se da su žene ustale. I treba da nam stanu malo za vrat i da kažu: Alo, muške budale, dosta više vašeg nasilja!
Kofere sam u oba pravca, dakle, pakovao u nadi da idem u bolje sutra, a okolnosti su me brzo demantovale i govorile da je politika jedna surova rabota o kojoj ja nemam pojma
Otišli ste svojevremeno iz zemlje koja je takođe odisala nasiljem, mada druge prirode. Shvatili ste da Vam je ovde tesno?
Moja mama je skupljala moje intervjue, a naslov jednog u pozorišnom časopisu bio je: Meni je tesno. I meni je devedesetih u ovoj zemlji zaista bilo tesno u glavi, jer je sloboda mišljenja bila sužena. I zato sam otišao.
Vratili ste se, a danas smo svedoci da mladi sve više odlaze iz Srbije i to uglavnom u jednom smeru.
I ja sam otišao sa kartom u jednom pravcu, nisam znao da ću se vratiti posle tri godine. Kartu za povratak sam kupio tamo, jer mi je nedostajalo naše pozorište. Ali evo Vam dokaza mog političkog diletantizma. Odeš na Zapad, i užasno se trudiš da ti krene, da zaradiš prvu funtu. I krene ti, i odigraš u Glob teatru, staneš na Šekspirove daske, i uđeš u prvi američki film, i taman pomisliš ‒ evo ga, zahuktalo se, sad će nešto još dobro da dođe… Ali desi se 11. septembar u Americi. I sutradan naslovi u svim britanskim novinama budu: Dan koji će promeniti sve. A ja mislim – šta preterujete vi novinari? A to je zaista bio dan koji je promenio sve. Pre toga se kod nas desi 5. oktobar. I ja pomislim ‒ sad će u Srbiji sve da krene. Pošto se u Britaniji ozbiljno osećao potres u Americi, i u pozorištu, ali, pre svega, u filmskoj industriji, sa porodicom odlučim da se početkom 2003. vratimo u Srbiju, u kojoj je, jelte, došlo do ozbiljnih promena. Posle dva meseca nama ubiju premijera. Kofere sam u oba pravca, dakle, pakovao u nadi da idem u bolje sutra, a okolnosti su me brzo demantovale i govorile da je politika jedna surova rabota o kojoj ja nemam pojma.
Jeste li nekad bili u iskušenju da uđete u politiku? Da li Vam je neko nudio da uđete u političku stranku?
Ne. Nikog od političara ne zanima da ja budem u njihovoj stranci. Možda u startu odajem utisak da mene to apsolutno ne zanima. Nadam se da me ljudi ’čitaju’ kao karakter kojem je nepristojno ponuditi politički angažman.
Imali ste velike glumačke angažmane i igrali sa takvim bardovima, kao što su Hopkins, Ralf Fajns, Hardi, Rami Malek… Kakva su iskustva?
Tom Hardi je došao kada sam se vratio, pa sam odlazio na snimanja. I danas odem i odigram uloge sa velikim facama, uskoro sa Selmom Hajek i Rajanom Rejnoldsom. Hopkins mi je ostao u uspomeni kao divan i neposredan gospodin. Pričali smo o Šekspiru. Pitao me je da li sam igrao Hamleta, koga ću odigrati tek nekoliko godina kasnije. Kada sam ja njega pitao da li razmišlja da se vrati u pozorište, pošto ga nema dugo u njemu, odgovorio je da mu ne pada na pamet.
Šta je za Vas danas pozorište? I kakva je njegova misija?
Većina glumaca će Vam reći da je pozorište za njih druga kuća. I Vi sad pomislite – ajde više, ne preterujte sa tim. Baš je fraza, ali mi zaista imamo sreću da se u Jugoslovenskom dramskom osećamo kao kod svoje kuće. Ja sam svoju pozorišnu slobodu kovao dosta dugo i temeljno. Više mi nije nikakav problem da stanem pred publiku.
Jedna od najdražih uloga mi je Mizantrop, devedesetih. Ja sam stvarno tada bio poprilično razočaran u ljude. I bio sam mizantrop
Imali ste nekad tremu?
Da, veliku tremu, ali koja me, međutim, nikada nije ukočila. Srce bi mi igralo od uzbuđenja, ali nikada to nije bila destruktivna trema.
Čini mi se da ne postoji neki veliki pozorišni lik kojeg niste tumačili u pozorištu. Čeznete li za nekom ulogom?
Ima još, ima. Kralj Lir će doći kad-tad. Nadam se da me čeka. Ne znam da li bih se upustio u Ričarda Trećeg iz raznoraznih razloga, ali doći će još izazovnih uloga. Svestan sam, međutim, da ih neće biti mnogo.
Koji lik Vam je najteže pao? Ili, možda obrnuto, da ste samom sebi rekli: ovaj lik je napisan kao da sam to ja?
Jedna od najdražih uloga mi je Mizantrop, devedesetih. Ja sam stvarno tada bio poprilično razočaran u ljude. I bio sam mizantrop. Sećam se perioda kada sam u pozorište ulazio sa crnim naočarima. Sada kad pogledam na to vreme, bio sam mlad, napaljen i malo bezobrazan, ali u suštini bilo je to ogromno nezadovoljstvo ljudima oko sebe.
A šta Vam je najteže u glumi?
Najveći glumački pakao je da igraš predstavu koja ti se ne dopada.
Kako će biti zapamćena naša generacija?
Kao koletaralna šteta milenijumske generacije.
(Budikarakter.rs, piše: Nenad Čaluković, foto: Dragan Todorović)
