CORAX ZA KARAKTER: VUČIĆ PADA NA ULICI, OPOZICIJA DA SE OTARASI OBRADOVIĆA I JEREMIĆA

Predrag Koraksić Corax
PREDRAG KORAKSIĆ CORAX, naš najveći karikaturista, govori za KARAKTER

Razgovarao NENAD ČALUKOVIĆ

Foto ĐORĐE KOJADINOVIĆ za Karakter

 

KARAKTER POLITIČARA

Milošević – AUTISTIČAN

Đinđić – BESKOMPROMISAN

Koštunica – USPAVAN

Tadić – NARCIS

Đilas – MENADŽER

Vučić – DRZNIK

 

INTELEKTUALCI KOJE CENIM

Duško Radović

Radomir Konstantinović

Nebojša Popov

Mirko Tepavac

Vojin Dimitrijević

 

Kako biste okarakterisali svoju karijeru?

Nisam nikada vodio računa o posledicama. Uvek sam radio ono što mislim i bez ikakvih kompromisa. I nisam crtao samo kao opozicionar ovog režima. Crtao sam i Zorana Đinđića kada je bio premijer i Borisa Tadića kada je bio predsednik.

Sećate li se kada ste prvi put nacrtali Aleksandra Vučića?

Auu, davno. Vučić je ispao iz Šešeljevog kaputa. Drugačije je, doduše, izgledao, bio je nekako štrkljast, tanak, visok, imao je neki bejbi fejs. I crtao sam ga uglavnom kao Šešeljevog đaka.

Sada se malo promenio. Dobio je na kilaži i na punoći usta, glava mu više nije ista. Ja to gledam kao karikaturista, pošto mi je to profesionalna deformacija. Imam baš dosta karikatura sa njegovim likom.

Bio je inspirativan i u vreme Miloševića, jer je bio ministar informisanja. Za vreme bombardovanja urednici su mu nosili novine na brifing, a ja sam tada bio u Vremenu. I ta tri meseca bilo je zabranjeno da se objavljuju karikature. Vučić je, dakle, zaslužan za rupu u mojoj karijeri u kojoj od pojavljivanja Miloševića nisam imao slobodnog dana.

Obeležili ste Miloševićevu epohu…

Eksplodirao sam za vreme Miloševića kada sam objavio oko 3.700 karikatura.

Ovde možete da preživete samo ako svet posmatrate sa ironijom, ako rugobu prekrijete sa humorom

Koliko likova ste do sada nacrtali?

To je ogroman broj, neki su nestali, a neki se posle demokratskih promena ponovo pojavljuju, iako bi bilo logično da su i oni nestali sa političke scene.

Kad pogledate u retrovizor, ko vam je bio najinspirativniji?

Milošević i Koštunica. Obojica su dobar materijal i što se tiče karaktera i odluka i ideologije. A zbog Koštunice sam prestao da radim za Vreme, jer glavni urednik nije želeo da objavljujem karikature protiv njega.

Počeli ste u Titovo vreme. Jeste li tada možda bili cenzurisani?

Mene je Slobodan Glumac zaposlio u Novostima. Imao sam mnogo karikatura sa Titom, ali nisam nigde mogao da ih objavim. Jugoslav Vlahović sada pravi retrospektivu Titovih karikatura i tražio mi je da mu dam neke. Našao sam dve-tri koje nisu mogle biti objavljene, a najbolju ne mogu da nađem. A to je Titov portret i pored njega šest telefona kao šest republika. I jedna tako beningna karikatura nije mogla nigde da prođe.

Kad se vraćamo u Titovo vreme, niste, ipak, očekivali raspad Jugoslavije?

Nisam uopšte. Bila je to, međutim, inicijalna kapisla da počnem da radim na ovaj način. Raspad SFRJ je katastrofa. Odluka glavešina da svako ima svoj zabran za mene je bila zaprepašćujuća. Nisam mogao da verujem da će to da se desi. Za to je Tito kriv. Kada je prekinuo sa Staljinom, u svoj mojoj naivnosti, mislio sam da je on mogao da uvede neki oblik demokratije, ali i Tito je bio apsolutista, kao uostalom gotovo svi koji su došli posle njega.

Pa kako da budem nacionalista kada mi je majka Hrvatica, baba Jevrejka, deda Italijan, a otac Šumadinac

Miloševića ste brzo prozreli?

Onog trenutka kada je rekao: niko ne sme da vas bije – bilo mi je jasno kakav je to demagog.

Ako neko zna karaktere političara, onda ste to vi. Hajde da čujemo kakvi su neki od njih iz vašeg ugla. Kakav je karakter upravo bio Milošević?

Najkarakterističniji je njegov autizam. Kada sam jednog dana povukao liniju na njegovim očima, uzviknuo sam: Eureka! Uvek sam ga kasnije crtao sa zatvorenim očima, naravno, iz različitih profila, tužnog ili nasmejanog.

Zoran Đinđić?

Brz, eksplozivan, pametan, neverovatan jedan čovek. Imam utisak da on zbog tog beskompromisnog stava nije ni imao prijatelje. U svakom slučaju – genije.

Vojislav Koštunica?

Kao da je uspavan. Prilepljeno mu je to da je neobavešten, ali možda to i nije tačno. Ima jedna zanimljivost iz vremena kad je bio u Predsedništvu, gde je sada Palata Srbije, a onda federacije. U jednom intervjuu je ispričao da njegov prozor gleda na neko drvo. I da u časovima kada razmišlja, otvori prozor i gleda, a tamo na tom drvetu sede, jedna do druge, sove. I poverio se Koštunica kao da sove hoće nešto da mu kažu. I onda sam kasnije na njegovom ramenu uvek crtao sovu. Kao što sam Šešelju dodao zarđalu kašiku.

Boris Tadić?

On je narcis koji je opčinjen svojom lepotom.

Tomislav Nikolić?

Domaćin. Ne mogu da kažem da je glup, ali plitke pameti.

Dragan Đilas?

Odličan menadžer, ali nema politiku. Sjajan je organizator i velike stvari je uradio u Beogradu. Ovi sada ne mogu ni da mu prismrde. Katastrofa je zapravo šta su naprednjaci uradili u Beogradu. Upropastili su ga. Temeljno.

Aleksandar Vučić?

Drznik, bezobraznik, koji je opčinjen samim sobom. On ima makijavelistički način vladanja da stalno čuva svoje potčinjene ma šta god da urade. Bilo je takvih brljotina, budalaština, da su morali da budu smenjeni odmah, ali on ih ne da.

Obradović ima četničku ideologiju, a Jeremić nacionalističku žicu. Nije dovoljno samo biti protiv Vučića, morate imati pristojnu politiku

Možete li da procenite do kada će Vučić da vlada?

Ovo mora da pukne. Ovo je sprega mafije i politike. To se vidi iz aviona. Ovaj Belivuk samo što nije bio zvanično u Predsedništvu. Pri kraju smo kredita i više ne možemo da se zadužujemo. A čim nestane para, onda će se ovaj sistem raspasti. Tanjir će odlučiti. Ne znam kako će moći da se izvuče, ali će otići na ulici. Biće isti scenario kao sa Miloševićem.

Šta vas najviše nervira?

Bahatost, glupost i laž. I osionost da smo jači od sudbine. Pa zbog bahatosti smo sve izgubuli.

Na šta konkretno mislite?

Na Kosovo. Na egzodus Srba iz Krajine. Uvek smo zbog bahatosti donoslili pogrešne odluke i propuštali prave šanse. Nismo prihvatili Plan Z4 zbog kog je naš narod doživeo tragediju u Hrvatskoj. Da smo prihvatili Ahtisarijev plan bolje bismo prošli na Kosovu. Ovako, Kosovo je definitivno izgubljeno zbog naše bahatosti i zločinačke politike Slobodana Miloševića.

Kako vam izgleda opozicija?

Nemam niti srca niti mogu da optužim opoziciju za bilo šta. U ovako nemogućim uslovima – i političkim i medijskim – opoziciji je teško da bilo šta uradi. Skoro nemoguće.

Već se licitira sa nekim imenima ko bi iz opozicije mogao da bude najbolje rešenje za predsedničkog kandidata i kako bi trebalo do njega da se dođe? Imate li vi nekog favorita?

Marinika Tepić. I za predsednika i za gradonačelnika. Eh, kad bi bilo više Marinika. Ona je kao Jovanka Orleanka.

U Ribarskoj banji najbolje može da se vidi u kakvom mraku živi Srbija. Tamo imate RTS 1 i 2, dve ruske televizije i Eurosport

Koji je vaš savet opoziciji?

Opozicija mora da se otarasi Boška Obradovića i Vuka Jeremića.

Najbolje bi bilo da se ujedine Dragan Đilas, Ne davimo Beograd, Demokratska stranka i Nebojša Zelenović, kao i još neki pokreti koji su prava opozicija. Moraju da naprave neku zajedničku listu ili zajedničku strategiju. Šta god, samo da nastupe zajedno protiv Vučića.

Nisam, međutim, siguran da li opozicija ima para da uradi neko ozbiljno istraživanje o tome koji je najbolji recept protiv ove nakaradne vlasti, dok Vučić stalno visi kod Srđana Bogosavljevića.

Zašto bi opozicija trebalo da se otarasi Obradovića i Jeremića?

Obradović ima četničku ideologiju. I Jeremić isto tako ima nacionalističku žicu. Nije dovoljno samo biti protiv Vučića, morate imati pristojnu politiku.

Vi nikad niste bili nacionalista?

Ne. Pa kako da budem? Majka mi je Hrvatica, baba Jevrejka, deda Italijan, a otac Šumadinac.

Moj životni kredo je: biću dobar sve do smrti

Da li ste se nekad uplašili zbog karikature?

Ne. Ne bih pravio takve karikature da se plašim. Znam, bilo je dana kada su ćutali, ali nisu smeli da reaguju. Pretili su i sudom, tužili, ali su uvek odustajali da ne ispadnu smešni. Ovi su me sad prozivali i u parlamentu.

Kad vam bilo najteže?

Za vreme Drugog svetskog vreme rata. Ja znam šta je glad što mnogi ne znaju. Moj otac je ubijen u jesen 1941, njega su streljali četnici. To je bila prva akcija kada je Draža prekinuo saradnju sa Titom. Četnici su opkolili bolnicu u kojoj je ležao moj otac. Dobio je upalu pluća, jer su ga Nemci naterali da prepliva hladnu Moravu. Moj otac je bio učitelj, kao uostalom i majka. Njegov najbolji prijatelj bio je Ratko Mitrović. Osnovao je, recimo, hor dečaka u selu Katrga kod Čačka, koji još postoji. Svake godine smo se, međutim, selili. Jedne godine dobijem boginje. I u vozu nije bilo zamračeno. I meni cikne levo oko, dobijem strabizam. Imam mrlju na oku ceo život. Sve karikature sam nacrtao sa jednim okom.

Pominjali smo političke strategije. Kakva je bila vaša životna strategija?

Imao sam 17-18 godina kada sam našao knjigu Biću dobar sve do smrti. To je pisao jedan mađarski pisac Žigmond Moric. I to je priča o jednom dečaku i njegovoj filozofiji kako on prolazi kroz život. Na mene je ta knjiga ostavila takav utisak da je -biću dobar sve do smti – postala moja životna deviza. To je moj životni kredo.

Karikatura je kao vodeni cvet koji živi jedan dan

A čime se vodite u izboru „junaka“ vaših karikatura?

Bude neko vreme, kao ovo, kada vas prosto obasipaju teme, ali najbolje je kada se reaguje odmah. Karikatura je kao vodeni cvet koji živi jedan dan. Ako ubodete karikaturu za sutra, onda je najefektnija.

Jeste li se nekad pokajali, možda nije trebalo ovo da nacrtam? Ili mogao sam bolje?

Ne, samo sam se nervirao kada nisu hteli da mi objave karikaturu. I gotovo uvek sam bio u pravu, jer sam nekako imao instikt da prepoznam ono što ne valja. Meni je dovoljna jedna reč, jedan gest, da napravim dobru karikaturu.

Dakle, ima istine u stavu da većina nas neke stvari vidi tek kada vi nešto nacrtate?

Pa jeste, to je tačno, neki put i ja tek na svojoj karikaturi vidim gde živimo.

Pa gde živimo?

Ne volim da tugujem i da izigravam paćenika, ali mi smo svi paćenici. U užasnom jednom košmaru živimo. Nikada nisam pao u depresiju, ali svaki potez koji me je lupio po glavi, uvek je ispalo da sam profitirao. Po prirodi sam optimista i sve sam shvatao sa humorom. Humor je važan aksiom. Ovde možete da preživete samo ako svet posmatrate sa ironijom, ako rugobu prekrijete sa humorom.

Nikad se nisam pokajao ili uplašio zbog svoje karikature, nerviralo me samo kada neće da je objave

Koje intelektualce posebno cenite?

Duška Radovića, Radomira Konstantinovića, Nebojšu Popova,  Mirka Tepavca, Vojina Dimitrijevića.

Šta radite kad ne crtate?

Zbog posla ne mogu da stignem da čitam koliko bih voleo. Volim ruske pisce koji su za vreme Staljina procesuirani ili ubijeni.

I na kraju, ali ne najmanje važno, kako vam izgledaju naši mediji?

Ima svakakvih. Postoje dve medijske scene. Ta paralelna stvarnost. Taj paraleni svet. Živim okružen normalnim svetom, ali, nažalost, moram da gledam taj drugi svet i šta oni rade.

O našoj medijskoj sceni možda najbolje govori ovaj slučaj. Bio sam u Ribarskoj banji i ja sam se zaprepastio. Tamo imate RTS 1 i 2, dve ruske televizije i Eurosport. I ništa više. Vrhunski opremljena banja, velnes, saune, teretane, neki privrednik izgleda uložio novac i sve sredio. Svašta, dakle, ima, samo nema opozicionih medija. Da nisam imao mobilni telefon ne bih znao šta se dešava. Nema ni Danasa, samo Politika, Informer i Novosti. E, tu, u Ribarskoj banji, može da se vidi u kakvom mraku živi Srbija.