„Čovek bi trebalo da prati svoj karakter, moral, neke svoje potrebe, interesovanja, svoju prirodu. I ja sam to radio bez obzira na okolnosti koje su me ophrvale ili šibale“
BRANISLAV GRUBAČKI GUTA, osnivač Novog Optimizma, govori za KARAKTER
Razgovarao Nenad Čaluković
Svi vas znaju kao Gutu. Odakle taj nadimak?
Deda po ocu je Guta. Deda Dragutin. Nikad se nisam predstavio kao Branislav Grubački, niti da sam iz Novog Optimizma ili Zelenog zvona. Uvek Guta iz Zrenjanina. Kada sam došao u Beograd, neki su se čak zezali: šta sad ima veze odakle si? Nekako sam uvek smatrao da bi trebalo da se predstavim onako kako me svi zovu i znaju, kao i odakle sam. I da je to prva identifikacija, pa onda čime se sve bavim u životu. I deca me zovu Guta. Jedino su me mama i baba sa njene strane zvale Brane.
Kako biste okarakterisali porodicu iz koje potičete?
U mojoj familiji niko nije bio u Savezu komunista. Ja sam kulački unuk, a drugi deda je bio kolar. Pa ti si onda kapitalista? Pa nisam. Nemam nikakav kapital, čak ni nekretninu. Jeste li povratili zemlju kada su svima vraćali? Nismo. Pa šta ste? Slobodni građani Vojvodine. Opoziciona vojvođanska porodica. Znali smo i ko je Tito i ko je Milošević. Sećam se kada je Tito umro – svi moji su se uplašili. Niko nije plakao, ali svi su pitali šta će sada da bude. Politički smo uvek bili osvešćeni. I za nas su prvi izbori bili oni demokratski. Moj otac sada ima 94 godine, ali on i ja nikad nismo pričali o tome kako ćemo da glasamo. To se uvek znalo.
Taj komoditet da budeš beli listić ili odeš na Adu Ciganliju, a ne na izbore? To je za mene strašan greh. Sve znam ko je šta zagovarao 2012. Ja im to neću oprostiti
Da li ste uvek znali ko će pobediti na izborima?
Kada je Tomislav Nikolić pobedio Borisa Tadića, te nedelje kada je bio drugi krug, nas dvojica smo bili najnervozniji ljudi koje poznajem, jer smo videli opasnost da bivši radikali dođu na vlast. Išli smo na izbore, sećam se lep dan, ali bili smo očajni zašto nema više ljudi. I nadali se – valjda neće da pobedi Nikolić. A u Beogradu? Taj komoditet da budeš beli listić ili odeš na Adu Ciganliju, a ne na izbore? To je za mene strašan greh. Sve znam ko je šta zagovarao 2012. Ja im to neću oprostiti.
Kada ste počeli da se interesujete za politiku?
Od rane mladosti, ali intenzivno od Osme sednice.
Branislav Guta Grubački
Navijali ste za Stambolića?
Bio je to obračun u okviru jedne familije, ali mi je bila potpuno jasna razlika između Miloševića i Stambolića. Znao sam da nam stižu politički razbojnici.
Od 1985. do 9. marta 1991. prodavao sam knjige po Vojvodini, ali bio sam i u Zagrebu i u Tuzli. I mogao sam da naslutim kakvo vreme dolazi.
Čitao sam svu omladinsku štampu. I NON i Polet i Naše dane iz Sarajeva, pa onda Student. Veliki sam čitač štampe uvek bio. Doduše, danas manje čitam, ali sve kupujem.
Gde ste najbolje prodavali knjige?
U Zagrebu. Tamo su me zvali Vasa Ladački. Hrvati su još 1987. imali jasan stav ko je Đorđe Balašević, a ko je neko drugi.
U filmu Idemo dalje, kada svi viču „na smrt, na smrt“, učitelj kojeg igra Dragan Nikolić viče – „na život“. E, ja sam uvek imao nekog ko viče na moj život
A kad se malo osvrnete, ko je Guta iz Zrenjanina?
Mislite da je vreme da se podvlači crta?
Prvo poluvreme.
Ma za Đurđevdan sam proslavio 58. rođendan. Pre osam godina sam bio viđen da „otputujem“, bio sam teško bolestan, ali sam pretekao. Ko sam ja? Obično bi drugi trebalo da te definišu. Ako moram – onda sam čovek iz Zrenjanina koji se bavi javnim poslovima „od opšteg značaja“ u celoj deželi, a posebno u Vojvodini i Beogradu.
A koliko je teško biti Guta od devedesetih pa do danas?
Čovek bi trebalo da prati svoj karakter, moral, neke svoje potrebe, interesovanja, svoju prirodu. I ja sam to radio bez obzira na okolnosti koje su me ophrvale ili šibale. Sada je već to mitska priča da sam napravio matično Zeleno zvono u julu 1991, možda kao najgluplji potez svih vremena, jer sam znao za problem koji dolazi sa Miloševićem, i da je ta investicija možda već u startu obesmišljena. Zeleno zvono je pravljeno za mirnodopska vremena, a rat je nadirao.
Prvi novi optimista bio je Ante Marković. Rekao je da je on trener, a da mi samo treba da igramo u novom socijalizmu. I ja otvorim Zeleno zvono na dedinoj imovini da ne zakasnim u kapitalizam, a stignem u rat
Da li ste se plašili Miloševića?
Pa ne. Nisam hrabar, znam mnogo hrabrijih, ali bilo je razloga za strah, jer je Milošević doneo toliko ratova i nesreća, neke lišio života i imovine, tolike ljude napravio izbeglicama…
Kako pamtite devedesete?
Bio je to galimatijas laži, nasilja, zločina, nesreće, prvobitne akumulacije kapitala za nekoga.
Da li je postojao neko ko je za vas heroj tog vremena?
Prvi novi optimista bio je Ante Marković. Rekao je da je on trener, a da mi samo treba da igramo u novom socijalizmu. Novi socijalizam je, inače, nekakva preteča Novog Optimizma. I ja otvorim Zeleno zvono na dedinoj imovini da ne zakasnim u kapitalizam, a stignem u rat.
Ako su se vaši roditelji uplašili kad je umro Tito, kada ste se vi politički uplašili?
Tri puta, baš onako najstrašnije. Prvi put 1999. kada je počelo bombardovanje. Moj otac je odmah rekao: neko će te napasti. I to se i dogodilo. Optužen sam da sam častio kafanu, da sam sa Džejmom Šejom bio na vezi, da sam NATO lokator. Tada je matično Zeleno zvono streljano, posle toga spaljeno i više nikad nije radilo. Četiri dana pre ubistva Ćuruvije neki tipovi sa kapuljačama su noću upali i pucali po lokalu. Služba je ovde jedina firma koja radi u tri smene. Postojao je spisak za odstrel i moje ime je bilo visoko kotirano. Ali nekako sam preživeo. Verujem da je uvek bar jedan iz njihovog opasnog i pijanog društva rekao: ma, nemojte, ipak, Gutu. U filmu Idemo dalje, kada svi viču „na smrt, na smrt“, učitelj koga igra Dragan Nikolić viče – na život. E, ja sam uvek imao nekog ko viče na moj život.
Branislav Guta Grubački
Drugi put sam se uplašio 2003. kada su ubili Đinđića. Imao sam mnogo razloga za strah. On je bio neka vrsta novog optimizma, ta lakoća kretanja u društvu, da traži rešenja… Govorio je: „Ako nemam većinu u skupštini, imam u vladi, ako nemam u vladi imam u DOS. Uvek idem tamo gde imam podršku za rešavanje problema“.
Prvi put mi je, dakle, streljana imovina, a posle premijer. Premijer koga sam i ja birao kao republički poslanik u prvom poslepetooktobarskom parlamentu. Odmah sam znao da je to nenadoknadiv gubitak. I tada sam odlučio da izađem iz politike jer sam video da ljudi koji su me okruživali u parlamentu i u političkom životu nisu shvatili šta znači Đinđićevo ubistvo, koliko je to strašno, koliko su zapravo oni niko i ništa bez njega, i kako smo svi u problemu. Fascinantno.
I treći put sam se uplašio 20. maja 2012. u 20.45 kada nam se sa ekrana Vučić iskezio zbog Nikolićeve pobede.
Rešio sam da napravim Novi Optimizam, kao platformu, kao opciju, da mogu da se sklonim, da se zaštitim. Mene su i LSV i DS svojim delovanjem i karakterom oterali od sebe
Nakon pobede SNS-a niste dugo izdržali, preselili ste se u Beograd. Zašto?
Shvatio sam da mi je u Zrenjaninu tesno. Pa, ja sam imao problem i sa demokratskom vlašću. Deset godina sam pravio tribine o 5. oktobru, od 2001. do 2010. I ne napravim 2011. Dolazi novinarka RTV-a da me pita da li sam se razočarao. I da li su svi isti? Kažem: ovi pre 5. oktobra su hteli da me ubiju, a ovi posle 5. oktobra nisu hteli da me ubiju. A ona: sem toga? Kako sem toga? To je početak i kraj.
Dakle, demokratska vlast nije htela da me ubije, ali me zajebavala. Goran Knežević, pre svega, koji je uostalom pokazao koliko je on „demokrata“. Iznurivali su me finansijski, politički sam marginalizovan, i društveno izopšten. I onda sam 2004. rešio da napravim Novi Optimizam, kao platformu, kao opciju, da mogu da se sklonim, da se zaštitim. Mene su i LSV i DS svojim delovanjem i karakterom oterali od sebe.
Razočarani ste?
Ponekad preteram pa kao Kalimero vičem: nepravda, nepravda, a znam da su mnogi doživeli daleko veće nepravde od mene. Ali, nažalost, u Zrenjaninu zaista nikad nisam bio do kraja prihvaćen. Iako sam dobio najveću nagradu Grada Zrenjanina, sve je to bilo usiljeno i neiskreno.
Pa kako? Celu kulturnu i intelektualnu elitu ste doveli u Zrenjanin?
Zahvaljujući samo mom entuzijazmu i ludosti, kao i ljudima koji su me okruživali.
Nikad se nisam predstavio kao Branislav Grubački, niti da sam iz Novog Optimizma ili Zelenog zvona. Uvek Guta iz Zrenjanina
Kad ste se osećali baš onako poniženo u svom gradu? Dajte nam neki primer?
Ima ih koliko hoćete. Recimo, nisu mi 2006. dali da organizujem koncert Radeta Šerbedžije, iako je do tada to bila stvar rutine. Koncert je trebalo da se održi u poslednji petak u godini, 29. decembra, u devet uveče. Kažu ne može – delimo tada paketiće za decu. Pa ko prima paketiće u petak 29. decembra u devet uveče? Dajte mi njihove fotorobote. A onda tadašnja direktorka pozorišta kaže: „U krajnjoj liniji, nemamo mi tebi šta da objašnjavamo, ja sam ovde direktorka pozorišta i ne dam salu za koncert“. I onda tu vidim svu aroganciju demokratske vlasti.
I ostao je prazan grad to veče, a izvukao bih esenciju Zrenjanina na Šerbedžijin koncert.
Ali šta se desi? Slučajno odem u Novi Sad 30. decembra, po neke plakate, jer su bili izbori. Kad Šerbedžija drži koncert. Pun SNP, 1.300 ljudi, gužva ogromna, ja dobijem od Radeta mesto na bini. I usred koncerta, odjednom sala ustaje, počinje euforija, a ne vidim šta se dešava jer sam okrenut leđima. Kad ulazi Đorđe Balašević, on tako samo dođe na koncert, ne javi se nikom. I sad plačem kad se setim.
Doživeo sam da mi Balašević i Šerbedžija pevaju na uvce
Završava se koncert, mene Šerbedžija zeza kako na njegovoj mapi koncerata ovog puta nema Zrenjanina, a ja od stida i sramote ne smem da mu objašnjavam da ove budale ne daju salu. Balašević tada usput konstatuje: tebe tamo u Zrenjaninu garant maltretiraju? Osetio je da ja tamo nemam podršku, iako ne zna ništa konkretno.
Branislav Guta Grubački
Posle koncerta kaže Balašević da njegova i Šerbedžijina porodica imaju zakazanu večeru u nekom zakupljenom restoranu, na kojoj bi trebalo da se dogovore ko će da igra u filmu o Vasi Ladačkom, i da li mogu da budem kao njihov domaćin, pošto sam dobar sa muzičarima. I prihvatim. Završava se večera, pitam da li je gotovo, kad oni uglas odgovaraju da tek sad počinje. I onda sam doživeo da mi Balašević i Šerbedžija pevaju na uvce.
I zašto bi meni trebalo da se borim da Šerbedžija održi koncert u Zrenjaninu? Pa ne treba meni lično Šerbedžija koji me doživljava kao rođaka, već Zrenjaninu treba Šerbedžija u Zrenjaninu.
Šerbedžija vam se posle čak odužio pesmom?
Jeste. A i Balašević, na prvom koncertu posle 5. oktobra, 1.000 ljudi, ja u masi. On me slučajno ugleda u gornjim redovima, i kaže: „Guto, tu si, živ si“, i mahne. I pošalje sve „“reflektore“ na mene. Hvala mu.
Zahvalni ste i što ste uopšte živi, jer ste prošli kroz pravi pakao sa leukemijom.
Ta drama je vrlo bitna jer sam naučio neke važne životne lekcije. Više nemam problem sa identitetom, da li me neko voli ili mrzi. Hiljade ljudi se javilo, eksplodirale su mreže, svake vrste pomoći su bile. Gledao sam svoju „sahranu“ uživo. Još došli naprednjaci na vlast, pa ne znaju šta da rade sa mnom. Sklonili bi me nekako, ali vide da sam i tako bolestan popularan, pa ne smeju.
Dok sam ja vodio ljude na Stonse u Budimpeštu, Vučić je poručivao: „Sto za jednoga“
Niste imali sumnje kako će izgledati Vučićeva vladavina?
Vučić je kao Šestić. On sve dribla, i sam sebe, a ne zna gde će na kraju da završi. Samo što je Šestić imao neki cilj, da da gol, a Vučić po svemu sudeći – nema.
Ima jedna dobra okolnost, to nije moje autorstvo, da će on povući sav šljam sa sobom. Ko god je mogao da se autuje, on se autovao. Sa Vučićem nema zezanja. On ima kapacitet ludila u kome ne da nikome da se sakrije. Moraš i na svoj Fejsbuk profil ili na Viber da staviš da si za Vučića, kao ono Za našu decu. Tako da sutra nema – ja nisam bio SNS.
Mnogi intelektualci su proračunati i licemeri, i oni su izračunali da Vučić neće dugo opstati. Taj njihov instinkt bi trebalo uvažiti
Koja je ključna razlika između Vučića i Vas? Vaših pogleda na stvarnost?
Ja sam 1995. vodio ljude na Stonse u Budimpeštu, organizujući i povoljan prevoz, i besplatan prelaz granice, koji se u to vreme zbog Šešelja plaćao 40 maraka, i jeftine karte. A Vučić je tih dana u parlamentu poručivao: „Sto za jednoga“. I zato je Dejan Mijač u pravu – ne možeš kutlačom kojom si nam sipao govna sada da nam sipaš supu.
Često ste u društvu intelektualaca. Kako gledate na njihov javni ili politički angažman?
Neko će od građana, naročito oni koji plediraju da se zovu elitom, morati posle ovoga da se stidi, da ih bude sramota. Moraće neko da kaže: sram vas bilo šta ste dozvolili. Pa je l’ moguće ovo?
Intelektualci većinom, u suštini, ipak nisu prišli Vučiću. Jesu malo koketirali, neki i petingovali, ali generalno nisu legli na Vučićevu rudu. Mnogi intelektualci su proračunati i licemeri, i oni su izračunali da Vučić neće dugo opstati. Taj njihov instinkt bi trebalo uvažiti.
Delite njihov optimizam?
Siguran sam da će otići u dogledno vreme, da neće dugo trajati. Ovo je nenormalno, neprirodno. Ovo je razbojnička udruga. Sa ovima nema nikakvih reformi.
Ja sam svojevremeno bio oštar protivnik salonskih desničara nacionalista koji su decu slali na Zapad da studiraju, a kod kuće promovisali bratstvo sa Rusijom, Kinom… Smatrao sam da je to ogromno licemerje. Sada kad ih pogledam, nađem olakšavajuću okolnost da su deca ipak napolju završila fakultete, i da deca nisu kriva za grehe roditelja. Ko sa ovima i njihovom decom može da očekuje bolju budućnost? Od njih skoro niko nije završio normalan fakultet, i nikad nije imao regularno radno mesto.
Šta ostaje iza ovoga?
Sramota. Potpuno razoreno društvo. Hipokrizija.
Preselio sam se u Beograd, jer sam shvatio da mi je u Zrenjaninu tesno. Iznurivali su me finansijski, politički sam marginalizovan, i društveno izopšten. Nažalost, u Zrenjaninu zaista nikad nisam bio do kraja prihvaćen
Imate li možda ponovo političke ambicije?
Probam da ne uradim ništa što bi odmoglo stvarnoj i demokratskoj opoziciji. To što radim, konačno njima ne smeta. Permanentni aktivizam koji promovišem na svakom mestu i u svakom trenutku, kao i novu solidarnost koju sam pokušao da nametnem.
Imao sam iskreno ranije mnogo više ponuda da se politički aktiviram nego sada. Kad su me pre deset godina pitali kako nisam u DS, odgovarao sam: niko me nije zvao. A onda oni – pa mi nikoga ne zovemo. Znate li zašto je potonuo Titanik? Zbog arogancije.
Poznajem sve lidere opozicije jako dobro. Poznajem njihove zamenike jako dobro, ali nigde ne idem nepozvan. Idem nepozvan samo na mesta od opšteg dobra i svuda gde mislim da pripadam. Prošle godine bilo je 30 godina lista Vreme i ja napravim tortu i odem. Kad mi na ulazu kažu: samo mi iz redakcije slavimo. Ali, ljudi, Vreme je i moja redakcija.
Ostavili ste veliki trag u kulturi, pre svega u muzici, u organizaciji velikih koncerata. Planirate li neko iznenađenje?
Povodom 30 godina Zelenog zvona napraviću koncert na nekoj livadi u Zrenjaninu. Samo svirka. Kao prava Nušićijada – prognani, a slobodni. Ceo život sam progonjen, a slobodan.
Jedna ćerka mi je glumica u Somboru, a druga je na doktorskim studijama na istoriji u Budimpešti. I one me stalno motivišu da ne batalim bavljenje kulturom, ali ovo je sad neko trolovanje ili mimikrija u kulturi. Kada vidiš da Vesić nešto promoviše, znaš da je neka zloupotreba. Pogledajte pozorišta. Pogledajte kako izgledaju centralni trgovi u Beogradu i u Zrenjaninu. Kao da ih spremaju za streljanje ljudi. Mora ovo prvo da se skloni, pa tek onda da pričamo ne samo o kulturi, nego o svemu. Žao mi je, ali je to tako.
Da li ste danas pod nekim udarom?
Ne komuniciram sa ovom državom, samo kad sam primoran. Kao što je to slučaj sa paukom i izvršiteljima. Ja sam kao Tito – priznajem samo sud Novog Optimizma.
