Da li je ovaj patrijarhalni autoritarac koji smatra da koronu treba terati votkom i redovnom saunom, samo anahronizam u neoliberalnom svetu koji fetišizuje individualizam, ili pak živući klasik u disciplini koja ponovo dobija svoj zamah?
Piše SAŠA DRAGOJLO
Nakon što su MIG-ovi beloruskog vojnog vazduhoplovstva presreli Rajanerov avion na liniji Atina – Viljnus, i naterali ga da sleti u Minsk, u vazduhu je ostalo da lebdi pitanje: da li je ovo kap koja je prelila čašu i konačni kraj za “poslednjeg evropskog diktatora“, kako zapadni političari tepaju Aleksandru Lukašenku.
U avionu nije bila bomba, kako je prizemljenje pravdano, ali jeste trn u oku režima u Minsku – opozicioni novinar i bloger Roman Protasevič, koji je u trenutku pisanja ovog teksta još uvek utamničen. EU je reagovala nekarakteristično hitro, sipajući verbalno drvlje i kamenje, najavljujući novi paket sankcija protiv države na čijem je čelu već 27 godina proćelavi brka s nostalgijom prema sovjetskim vremenima.
No, da li je ovaj patrijarhalni autoritarac koji smatra da koronu treba terati votkom i redovnom saunom, samo anahronizam u neoliberalnom svetu koji fetišizuje individualizam, ili pak živući klasik u disciplini koja ponovo dobija svoj zamah, samo je, eto, malo više old skul u odnosu na svoje napupele čvrstorukaške savremenike? Da li su kritike Lukašenka sa Zapada opravdane ili licemerne, i zašto obe? U kojoj meri se tu radi o demokratiji i ljudskim pravima, a koliko o kocu u srce sovjetskog ekonomskog modela i osvajanju novog tržišta i važne geopolitičke strateške tačke?
Vajanje javnog diskursa u skladu sa interesima političko-ekonomskih elita i promocija poželjne ideologije i njene “istinitosti“, u našem dobu je postalo sve sofisticiranije s obzirom na tehnološke mogućnosti, manipulaciju “neutralnim“ algoritmima, ali i sveopštu atomizaciju društva. U tome se beloruska državna propaganda i prozapadni medijski servisi u koje je ugrađen generički liberal-demokratski softver, razlikuju samo po efikasnosti i stilu, kao i po tome ko je u datom trenutku/kontekstu opasniji po dobrobit (globalnog) društva u kom životarimo.
Lukašenkova samovolja nije sama po sebi problem za Zapad, već njegova nekooperativnost, savez sa Rusijom, i načelno egalitarni ekonomski model
U tom smislu, da bismo razumeli kontekst, moramo da se vratimo nazad – na svojevrsnu nultu tačku – u vreme pada sovjetskog bloka, i tzv. obojenih revolucija kojim su nominalno socijalistički režimi u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi započeli proces tranzicije u tržišno-privredne demokratije. Svi osim – Lukašenkove Belorusije.
Ceo tekst možete pronaći u novom broju Karaktera.
Izvor naslovne fotografije: Serge Serebro
