Piše Snežana Čongradin
Samo mesec dana posle emitovanja spota pod nazivom „Hejt Sloveni“ teško je naći čoveka iz regiona koji ga nije pogledao. Za samo 24 časa od slobodnog objavljivanja na Youtube kanalu, videlo ga je dva miliona ljudi. Danas je taj broj verovatno blizu broja stanovnika nekadašnje Jugoslavije. Spot je nastao u okviru kampanje protiv govora mržnje koju je pokrenuo portal Buka, odnosno glavni i odgovorni urednik ovog online magazina Aleksandar Trifunović.
Biti protiv nacionalizma tokom rata, onda neposredno nakon njega, opstajati zatim u takvoj misiji neokrnjen i neokrznut u već poodmaklom postratnom dobu, na prostorima koji su određeni „svežim“ genocidima, ratnim zločinima neshvatljivih razmera, svedočiti o otimačini, lopovluku, o tragičnim i nerealnim situacijama punih dvadeset godina kao novinar i prvi čovek jednog medija, znači, praktično, biti ratnik – heroj
Pogledale su ga i „budale“ koje se koriste govorom mržnje na nacionalnoj i verskoj osnovi, kao i ovi drugi, kako ih Trifunović naziva – što žive pod „staklenim zvonom“, zaštićeni u svom imaginarijumu, praveći se da govor mržnje ne postoji, odnosno da ne prethodi očiglednim izlivima nasilja i dan-danas, više od dve decenije nakon krvavih sukoba na ovim prostorima.
„Ništa nije smešno…“, sažima se poruka koju na kraju emituju glavni glumci u spotu, Hristina Popović, Goran Bogdan i Severina, iako je to prva reakcija gotovo svih gledalaca, i sa jedne i sa druge strane, i miroljubive i one ratoborne i mrziteljske. Smeh na – stoko četnička, kurvo ustaška, kravo balijska – dok se živi normalan život, takoreći, suživot do juče zaraćenih strana, pokošenih najtežim zločinima. Život teče dalje, u šoping molovima, supermarketima, na pijacama i trgovima izgrađenim posle rata na krvi, teškom korupcijom i lopovlukom.
Da je najveći problem pisati istinu, a najmanji neistinu, verovatno je jedna od najistinitijih napisanih rečenica o istini, koju je sažeo i ispostavio javnosti Trifunović
Objašnjavanja suštine spota, radovanja zbog gledanosti i primećenosti jedne, nesporno je, krajnje dobronamerne i odgovorne namere prema životu i budućnosti – osvešćivanja ljudi da su gadosti koje izgovaraju i misle jedni o drugima toliko opasne da ih vode do tačke međusobnog ubijanja i uništavanja, tako poznate iz bliske prošlosti i posledične patnje – izgleda da nisu dale mnogo efekta. Posle prvobitnog radovanja zbog uspešnosti i navodne pobede izražene stavom – budale su u manjini, samo su glasnije – govor mržnje nastavio je da živi i razvija se upravo na kanalima na kojima se spot emitovao. Da li su „budale“ upornije ili su, najverovatnije, ipak mnogobrojnije u odnosu na tu zamisao o preovlađujućoj „tihoj većini“ koja nema snage i načina da se izrazi, nije ni važno. Društvena supstanca je takva kakva jeste, stanje nije mnogo bolje nego što izgleda, a realnost je nemoguće nadvladati tako što će se pred nju postaviti ogledalo.
Posle prvobitnog radovanja zbog uspešnosti i navodne pobede izražene stavom – budale su u manjini, samo su glasnije – govor mržnje nastavio je da živi i razvija se upravo na kanalima na kojima se spot “Hejt Sloveni” emitovao
Borba protiv zla ne može da bude učinkovita ako se ne cilja pravi „neprijatelj“ i to na način koji je svojstven pravim prijateljima tolerancije, ljubavi, mira, lepše budućnosti za „našu“ decu.
Da je najveći problem pisati istinu, a najmanji neistinu, verovatno je jedna od najistinitijih napisanih rečenica o istini, koju je na takav način sažeo i ispostavio javnosti Aleksandar Trifunović. Biti novinar i urednik dosledno na strani tako definisane istine više od dve decenije u bosansko-hercegovačkom entitetu – Republici Srpskoj, odnosno, šire – ovdašnjem regionu, podrazumeva nužno posedovanje mnogo više veština od samog pisanja. Od plemenitih ljudskih osobina, preciznije, visoke osetljivosti na najveće ljudske patnje, poput smrti, gladi, siromaštva, straha za goli život, jasne svesti o posledicama duboke zaostalosti u obrazovanju, kulturnim dometima, toleranciji, podložnosti brutalnoj medijskoj propagandi izuzetno agresivne nekolicine moćnika koji, nasuprot javnom, predano rade i gaze do ispunjavanja ličnog i sebičnog interesa, kao i spremnosti za razumevanjem svih drastičnih i po bedi i razmerama katastrofa u modernoj istoriji. Biti protiv nacionalizma tokom rata, onda neposredno nakon njega, opstajati zatim u takvoj misiji neokrnjen i neokrznut u već poodmaklom postratnom dobu, na prostorima koji su određeni „svežim“ genocidima, ratnim zločinima neshvatljivih razmera, svedočiti o otimačini, lopovluku, o svakom iole normalnom čoveku neshvatljim i po tragičnosti nerealnim situacijama punih dvadeset godina kao novinar i prvi čovek jednog medija, znači, praktično, biti ratnik – heroj. A, takvih je na ovim prostorima zaista malo, toliko malo da su, spolja gledano, krvave devedesete zapravo jedina logična i posledična tragedija, kao i situacija u kojoj se danas većina naroda raspadnute zemlje nalazi. Specifičnosti Republike Srpske, ali i celog regiona, unutar tog krvavog vihora iz kojeg je proizašlo stanje teško obolelog društva koje i dalje bičuje jedna ista zla ruka i čiji otrovni dodiri sa gotovo svih strana raspiruju mržnju među siromašnim i ratom opustošenim svetom, govori upravo o specifičnosti jednog takvog poziva na koji se odazvao glavni urednik portala Buka – Aleksandar Trifunović.
Govoreći o tome kako su za sve krivi loši političari, koje narod, ipak nemilice bira za svoje vođe, Trifunović je uvek pokušavao da osnaži pojedinca nauštrb čijeg života, zdravlja i sreće profitiraju neotesani politički zlikovci
U okviru kampanje protiv govora mržnje imao je ubitačnu i zapaženu „promotivnu“ akciju – Dajte šansu mozgu. „Samo logika može da pobijedi nelogičnost situacije u kojoj se nalazi bosanskohercegovačko društvo. Neću da prihvatim da su naši odnosi prije rata bili nametnuti i truli do te mjere da ih je trebalo uništiti. Ako su bili tako truli, ne bi trebalo toliko žrtava i krvi da bi se uništilo predratno društvo. Koliko god to ne prijalo ušima sadašnjih političara, mi smo još uvijek poprilično međusobno emotivno vezani i osluškujemo jedni druge“.
Govoreći o tome kako su za sve krivi loši političari, koje narod, ipak nemilice bira za svoje vođe, Trifunović je kao javni radnik, novinar, uvek pokušavao da osnaži tog pojedinca nauštrb čijeg života, zdravlja i sreće profitiraju neotesani politički zlikovci. Nije mu, izvesno, ponestajalo razumevanja za razmere pakla u kojima su ti obični ljudi pozivani na odgovornost i savest, ali angažman sa merljivim posledicama radi na nivoima jedinog mogućeg, ma koliko se to činilo nerealnim, s obzirom na datosti i činjenice o teško promenjivoj stvarnosti.
Šta će dalje smisliti i realizovati Aleksandar Trifunović sa svojom ekipom entuzijasta i odgvornih ljudi? Jasno je da će biti šokantno, otrežnjujuće i da će napraviti bar mali pomak u shvatanju koliko nedostaje ljudskosti i zdravlja, logike i mozga unutar naših malih zajednica
Kako to inače biva, takva stvarnost, „čačnuta“ nekakvom provokacijom ili pobunom, uzima još jačeg maha u isticanju sopstvenog identiteta pa, učini se, najpre na bezazlenim osnovama proširi se još snažnije, zaslepljujući neopisivom snagom prevazilaženja i same sebe, dok puca po šavovima u daljem širenju. Pred takvim prizorom, pojedinac-pobunjenik uveliko bude šokiran, sve do onemoćalosti, do „dizanja ruku“ i odustajanja, s jedne strane i do dalje borbe, s druge. To smo, recimo, mogli da vidimo na primeru spota „Hejt Sloveni“. Ukazujući na opasnosti govora mržnje, autor spota Predrag Ličina podsetio je da je govor mržnje koji danas kulminira na internetu i u svakodnevnom životu počeo kasnih osamdesetih prošlog veka, da je prethodio ratovima. Potom, izražavajući čuđenje i zaprepašćenost zbog reakcija i odgovora običnih ljudi, portparola stvarnosti protiv koje je ustao, da se protagonisti u spotu nedovoljno vređaju, Ličina kaže da mu je žao jer nema dovoljno veliki budžet pa da može da snimi ishod „kao kod Tarantina“, da se u usporenom snimku „kolju sa nenormalnom količinom krvi…“.
Šta će dalje smisliti i zaista realizovati Aleksandar Trifunović sa svojom ekipom entuzijasta, odgovornih ljudi, koji pristaju da mu se bez love i profita pridruže u njegovoj višedecenijskoj misiji ustajanja protiv očiglednosti u kojima su obični ljudi primorani da sami sebe šamaraju, nesvesni da se od njihovog bola i patnje hrani tek nekoliko aždaja, ratnih i posleratnih profitera, ostaje da se vidi. Jasno je da će biti šokantno, otrežnjujuće i da će napraviti bar mali pomak u shvatanju koliko nedostaje ljudskosti i zdravlja, logike i mozga unutar naših malih zajednica. Jer, mali pomaci su jedini i mogući i realni, a doslednost i posvećenost, kakvu imaju ljudi poput Aleksandra Trifunovića, „naša“ su snaga.
