Grupa Novinarke protiv nasilja nad ženama formirana je pre četiri godine na inicijativu UNDP i Fonda B92. Šta se u međuvremenu promenilo u borbi protiv te pošasti, kojoj su izložene žene gotovo na svakom koraku u našem društvu, ali sve češće i same novinarke
JOVANA GLIGORIJEVIĆ, zamenica glavnog urednika Vremena, i MAJA BRANKOVIĆ ĐUNDIĆ, rukovoditeljka Sektora za rodnu ravnopravnost, Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), govore za KARAKTER
Kakav je generalno status novinarki u Srbiji?
Jovana: Ne mnogo drugačiji od žena u drugim profesijama. Manje smo plaćene od muškaraca, ima nas oko 70% u profesiji, a malo na pozicijama odlučivanja. Ima nas i u uredništvima i u menadžmentu, ali jako je malo glavnih urednica, direktorki ili vlasnica medija.
Velika većina nas je za sada pošteđena samo fizičkog nasilja. Ne sve. Većina. Sve drugo doživljavamo
JOVANA GLIGORIJEVIĆ
Razlikujemo se od drugih žena jer smo, čini mi se, mimo svoje volje gurnute u poziciju javnih ličnosti. Novinari i novinarke to ne treba da budu, osim ako nisu Bob Vudvord ili Opra Vinfri. Ali, eto, u Srbiji je ostao pust prostor za političke analitičare i komentatore, mi smo uleteli da se nađemo kolegama sa televizija i sad smo tu gde jesmo. Odeš u Utisak i posle toga te mesec dana presreću na ulici da ti objasne kako je Boško Obradović u pravu i jadan on, šta si mu uradila…
Koliko su novinarke izložene nasilju, pretnjama, uvredama, ponižavanjima? Ne mislim samo statistički?
Maja: Širom sveta, i novinari i novinarke su u svom radu izloženi nasilju i pretnjama koji utiču na njihovu bezbednost. Međutim, novinarke, odnosno medijske radnice su nesrazmerno izloženije seksualnom uznemiravanju, pretnjama i napadima zbog toga što su žene. Prema informacijama koje imamo zahvaljujući radu Grupe Novinarke protiv nasilja prema ženama, ali i prema skorijim globalnim istraživanjima, ovi napadi se dešavaju na radnom mestu, na terenu, ali su sve izraženiji u onlajn prostoru. Posebno su ovim napadima izložene novinarke koje izveštavaju o osetljivim političkim i društvenim problemima, kao što su korupcija i kriminal, kao i one koje otvoreno iznose stavove i podrivaju patrijarhalne obrasce izveštavajući o temama koje su vezane za rodnu ravnopravnost.
Sve nas, i novinarke i novinare, uče kako je nasilje sastavni deo posla. E, pa nije
JOVANA GLIGORIJEVIĆ
Uznemiravanje i zlostavljanje novinarki na internetu i van njega odraz su i šireg društvenog problema – seksizma. Napadi najčešće nisu usmereni na temu kojom se novinarke bave, već na njih kao žene, na njihove porodice i privatni život. Ovo uznemiravanje može da ima značajne posledice ako se na njega ne reaguje i ako se ono ne osudi, kao što su fizički napadi na novinarke kojima su prethodile kampanje mržnje i pretnje preko interneta, potom autocenzura i izbegavanje da se izveštava o određenim temama, do odluke da se napusti profesija kao odgovor na progon. Naposletku, to i jeste cilj – da se žene ućutkaju.
Jovana: Velika većina nas je za sada pošteđena samo fizičkog nasilja. Ne sve. Većina. Sve drugo doživljavamo. Verujem da će se mnoge novinarke složiti da smo na uvrede oguglale, što nije zdravo jer normalizujemo verbalno nasilje kojem smo izložene. Imamo “šesto čulo” da prepoznamo ozbiljnu pretnju od one koja to nije. Imamo muške kolege koje su doživljavale svašta na ratištima i ne uspevaju da shvate zašto smo uznemirene, razdražljive ili uplašene.
Iskreno, u trenucima kad se nađem pod napadima, najviše mi znači podrška Grupe. I nisam jedina, mnoge naše članice kažu da bez Grupe neke stvari ne bi preživele
JOVANA GLIGORIJEVIĆ
Kvantitativno, ne znam koliko smo izložene nasilju. Kvalitativno, evo najekstremnijih slučajeva: praćenje, proganjanje, autovanje koleginica koje su lezbejke, istraživanje ko ti je partner, ko otac deteta, objavljivanje kućne adrese, objavljivanje gde čekaš bus kad ideš s posla, pretnje smrću, cedulje sa porukama na vratima stana, provale u stanove, dobacivanje na ulici, osvetnička pornografija. Sve ovo desilo se novinarkama u Srbiji u poslednje dve godine.
Kakvi su efekti vašeg organizovanja? Jeste li možda očekivale veće interesovanje novinarki u zajedničkoj borbi?
Jovana: Naprotiv, mi smo već tri godine u prijatnom šoku koliko Grupa Novinarke protiv nasilja prema ženama raste i razvija se. Ponosne smo što nam se javljaju sa željom da uđu u grupu koleginice iz lokalnih medija, mlade novinarke, novinarke tabloida koje žele da menjaju stvari, influenserke koje su nepravedno zapostavljene i ne priznaje im se da su deo medijskog prostora, a mi duboko verujemo da jesu. Iako smo, zbog prirode grupe, donekle ograničene da pomognemo svim ženama iz javnog prostora koje trpe pretnje i hajke, dobar je znak što nam se za pomoć i podršku javljaju NVO aktivistkinje, umetnice, političarke, žene iz šou biznisa…
Uznemiravanje i zlostavljanje novinarki odraz su i šireg društvenog problema – seksizma. Napadi najčešće nisu usmereni na temu kojom se novinarke bave, već na njih kao žene, na njihove porodice i privatni život
MAJA BRANKOVIĆ ĐUNDIĆ
Maja: Kada je grupa formirana, na inicijativu UNDP i Fonda B92 2017. godine, cilj je bio da se unapredi medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama, budući da mediji imaju veoma važnu ulogu u informisanju o nasilju u porodici i nasilju prema ženama, kao i uticaj na javno mnjenje po pitanju rodno zasnovanog nasilja. U to vreme je bilo već dosta žena u medijima koje su na odgovoran i etički način izveštavale o ovoj temi, kao i onih koje su bile zainteresovane za temu, lično i profesionalno, ali nisu dobijale dovoljno prostora u svojim medijskim kućama. Na samom početku bilo nas je nekolicina, bez jasno i unapred definisanog plana aktivnosti, ali okupljenih oko zajedničkih vrednosti. Od nekolicine pojedinki brzo smo prerasle u grupu koja je kreirala siguran prostor da žene iz medija dele svoja iskustva i ideje, i na temelju tih potreba krenulo se u delovanje. Grupa danas okuplja više od 60 novinarki i medijskih radnica, iz različitih medija i različitih krajeva Srbije. Grupa je na samom početku razvila Smernice za etičko izveštavanje o nasilju prema ženama, prati izveštavanje medija o problemu nasilja prema ženama, radi na edukaciji svojih kolega i koleginica, a vremenom su mnoge novinarke postale ekspertkinje za ovu temu i doprinele većem interesovanju medija da zaista preuzmu ulogu u prevenciji nasilja prema ženama. I ti pomaci su primetni. Takođe, tema bezbednosti novinarki je otvorena kao pitanje istovremeno kad i na globalnom nivou, što je doprinelo da se više govori o ovom problemu i traži njegovo rešavanje. Pored toga što Grupa reaguje na napade na novinarke u Srbiji, usmerena je i na zagovaranje i jačanje institucionalnog i medijskog odgovora na ove napade.
Može li se govoriti u kategorijama najvećeg krivca, zagovornika “atmosfere linča nepodobnih novinarki” ili jednostavno ko je najodgovorniji što ste neretko na udaru nasilnika?
Jovana: Iskreno, ne znam. Prvi odvratan napad kog se sećam, a bila sam još maloletna, jeste pitanje tadašnjeg potpredsednika DOS-ove vlade Nebojše Čovića novinarki Pinka Tatjani Vojtehovski: “Što ste nezadovoljni? Hoćete da vas zadovoljim?” To je oduvek tu, a sad samo raste i intenzivira se zbog ekstremne nervoze i agresije koje emituje vlast. Ali i svest da to nije u redu raste, tako da smo u ringu, pa – neke ćemo da pobedimo, a neki neće :).
Svaki glas u borbi protiv nasilja prema ženama je važan i treba da se čuje
MAJA BRANKOVIĆ ĐUNDIĆ
Postoji li neki mehanizam kako se zaštititi? I ko bi sve trebalo da bude u korpusu odbrane ugroženih novinarki?
Jovana: Mehanizmi su na papiru sjajni. VTK, policija, Radna grupa za bezbednost novinara, itd. U praksi, sve zavisi od personalnih rešenja u tim institucijama. Neki ljudi su vrlo posvećeni, pravi saveznici, neki, rekla bih, nisu protivnici nego su prosto nezainteresovani ili nesenzibilisani. To je još jedna stvar na kojoj same radimo – povezivanje sa saveznicima i senzibilizacija. Novinarke i novinari drugačije reaguju na identične incidente i to mora da nauči svako ko se bavi nasiljem prema novinarkama i novinarima. Iskreno, u trenucima kad se nađem pod napadima, najviše mi znači podrška Grupe. I nisam jedina, mnoge naše članice kažu da neke stvari ne bi preživele bez Grupe.
Maja: Činjenica je da postoje inicijative da se unapredi bezbednost novinara i novinarki, ali ono na čemu je potrebno raditi i za šta se Grupa zalaže je da se obezbede transparentno i brzo reagovanje i delotvorna pravna sredstva. To se može postići samo ako i državni organi i medijske kuće i udruženja budu sarađivali i pridržavali se načela da bez odlaganja i sa punom pažnjom pristupe eliminisanju svih oblika nasilja prema ženama u javnom prostoru, uključujući i medijski prostor.
Kako muške kolege reaguju kada se novinarke nađu na meti?
Jovana: Kako ko. Neki su potpuno senzibilisani, pomažu oko preduzimanja koraka, podnošenja prijava, neki ne razumeju zašto se plašiš, a opet, neki umeju i da te “zalepe” kako dramiš i praviš žrtvu od sebe. Ove poslednje prosto odstraniš i teraš dalje. Ali, ovde mi je jako važno da napomenem nešto: sve nas, i novinarke i novinare, uče kako je sve to sastavni deo posla. E, pa nije. Zato nam ekspertkinje za nasilje prema novinarkama savetuju da se uvek obratimo nekome ko nije iz medijske branše. Najbolje psihologu, ali ako nam nije na raspolaganju – prijateljici ili porodici. Inače, Grupa polako uspostavlja sistem stručne psihološke podrške novinarkama.
Koliko su novinarke zaštićene od svojih matičnih medijskih kuća i medijskih udruženja? Ili ste možda ostavljene na vetrometini da same vodite bitku za svoju bezbednost?
Jovana: I jesmo i nismo zaštićene. Dobra volja postoji, nedostaje edukacija kako da se postave prema nama. Recimo, primetila sam da su oni koji zaista imaju želju da nam pomognu, preslikali pravosudni model ponašanja, pa se pitaju čime smo to izazvale. Lakše bi mi bilo da je pitanje zlonamerno, ali nije, oni zaista ne razumeju šta rade takvim pitanjima i misle da će shvatiti zašto su nasilnici nasilni ako analiziraju naše ponašanje i u njemu traže uzroke.
A u kojoj meri kao društvo imamo hrabrosti, sluha ili savesti da zaštitimo novinarke od nasilja? Ili pre okrećemo glavu od vaših problema i strahova?
Jovana: Nama nije najgore. Doći ćemo jednom na red. Za sada me više nervira što je društvo bez sluha za žrtve porodičnog i seksualnog nasilja, migrantkinje, Romkinje, žene iz nerazvijenih područja. Mi smo novinarke, imamo platforme sa kojih se naš glas čuje. Žene koje sam nabrojala to nemaju.
Grupa se zalaže da se obezbede transparentno i brzo reagovanje i delotvorna pravna sredstva
MAJA BRANKOVIĆ ĐUNDIĆ
Koja je vaša poruka novinarkama, ali i onima čijem ste nasilju izložene?
Jovana: Počela bih od poruke za nasilnike: da, plašimo vas se, ali to retko koju od nas uspeva da natera da ućutimo; da nas je lako ućutkati, radile bismo neki drugi posao.
Za novinarke: naša Grupa je otvorena za sve i tu smo jedne za druge; držite se, ali ne zamerajte sebi ako vam je sve gadost, i ne želite više da trpite, pa odlučite da promenite profesiju.
Maja: Svaki glas u borbi protiv nasilja prema ženama je važan i treba da se čuje. Grupa Novinarke protiv nasilja je otvorena za sve žene i medijske radnice – jer ujedinjeni glasovi i iskustva imaju snagu da iznesu promenu.
