PEĐA OBRADOVIĆ ZA KARAKTER: DA ČOVEK POLUDI – BITKA ZA ZDRAV RAZUM

Moje odbijanje da se prepustim okolnostima, neprestano preispitivanje i grčevita borba da se u ovim nenormalnim vremenima i mentalno ne polomim, nije rezultat rada tog „teškog karaktera“, nekakvog duha nesalomivoga ili ne-daj-Bože, hrabrosti. Naprotiv, ja zapravo nisam nikakav karakter, tu sam gde sam, između ostalog, i zato što nisam umeo da se oduprem izazovima i što sam povodljiv. A nisam ni nešto posebno hrabar. Moja je motivacija isključivo u ljudima sa kojima živim, u mojoj porodici i prijateljima od kojih bi me bilo sramota da puknem, zavrištim u bespomoćnosti ili ozbiljnije „skrenem“. Cvrc, da me takvog vide

PEĐA OBRADOVIĆ, producent na N1, piše za KARAKTER

Nekada mi se čini da sanjam, a nekada da sam u nekom filmu u kome svi igramo, toliko su nestvarna vremena u kojima živimo. U tom filmu ja sam statista, jer već dva meseca sedim kod kuće izlomljenih nogu. U međuvremenu čitam, pišem i neumereno se izlažem vestima. Suštinski, pojma nemam kako je „napolju“, saznanja koja imam su posredna i dolaze pre svega kroz naočare moje supruge, dece i prijatelja sa različitih digitalnih platformi. Na osnovu tih utisaka, pokušavam da shvatim i ispravno kontekstualizujem ono što nam se događa i, ukoliko sam na dobrom tragu, mogu da zaključim da su dve bitke u toku: ona, koja je u prvom planu, koja se vodi protiv koronavirusa, ali i ona, koja se bije u pozadini, a u kojoj se brani zdrav razum.

Već duže od dve godine mlatim se sa malignim i sistemskim bolestima, sada u statusu rekonvalescenta, a od kada ne mogu ni da hodam, meni se ništa i ne dešava, osim povremenih „uzbuđenja“ kada mi neko od troje dece prijavi da im je možda skočila temperatura

PROZOR U DVORIŠTE

Kao da u medijima nema druge teme od koronavirusa, pa zašto bih onda tome doprinosio i ja, kome se još o tome čita? Pa, mene nešto neće, što bi rekli, poslednjih godina, tuče me gde smo najranjiviji, u zdravlje. Već duže od dve godine mlatim se sa malignim i sistemskim bolestima, sada u statusu rekonvalescenta, a od kada ne mogu ni da hodam, meni se ništa i ne dešava, osim povremenih „uzbuđenja“ kada mi neko od troje dece prijavi da im je možda skočila temperatura. Džejms Stjuart u ulozi fotoreportera Džefrisa (ako se neko seća Hičkokovog filma „Prozor u dvorište“), sa nogom u gipsu i zato zatvoren u svom stanu, vreme provodi u svađama sa svojom devojkom i u nekom trenutku primećuje neobično ponašanje komšije. Uočava kako se komšijina žena više ne pojavljuje i počinje da veruje kako je ovaj zapravo svoju suprugu ubio. A za razliku od Džefrisa, meni je dosadno, sa mnom se niti ko više prepire, toliko sam im dosadio ovakav nikakav, niti imam nestalih komšinica, već samo knjige, muziku, kompjuter i televizor. I taj osećaj koji nikada ne odlazi, da sada zaista nije trenutak da mi neko u kuću unese taj odvratni organizam generičkog naziva  SARS-CoV-2, jer imam nekih važnih obaveza sledećih par nedelja i stvarno bi bilo dobro da ostanem zdrav.

Ali, ako je kod mene u pitanju izostanak svakog sadržaja, osim onog osnovnog, biološkog, nešto ne vidim i da svet koji se napolju muva ima mnogo bitnijih tema za razgovor i razmišljanje od procesuiranja informacija o epidemiološkoj situaciji i pripadajućim posledicama, uključujući ne samo one zdravstvene, već i sociološke i ekonomske, čini mi se baš tim redom, po važnosti (mada moram da dodam da se radi o možda neutemeljenom utisku koji demantuje istraživanje Demostata, rađeno u septembru ove godine, koje je pokazalo da najveći broj ljudi, zapravo, brine pad standarda i rast troškova života. Ali, to je bilo pre ovih 6.000 zaraženih dnevno…). Mislim da su se ljudi strašno uželeli poljubaca, zagrljaja i rukovanja bez straha, blizine bližnjih i daljnjih svojih, ljudskih lica neskrivenih pod maskama i en général, jedne opšte opuštenosti u življenju, kakvu je danas prepoznajemo u sećanju, mnogo jasniju i vidljiviju, nego pre pandemije kada je to osećanje slobode u ponašanju bilo u senci drugih nevolja koje su nas tada snalazile.

Jedino je nevolja što, u ovako kriznim vremenima, i taj zdrav razum mora na nešto da se osloni, da nađe izvor iz koga će da crpi sigurnost, utočište u kome nalazi utehu i, konačno, autoritet kome će pokloniti poverenje

PARADOKS EKSTREMA

Kada govorimo o doživljaju ovih grdnih vremena, postoji tu čitav spektar profila, od kovid paničara i revnosnih pobornika nošenja epidemioloških psiho-feredža, kako ih naziva Teofil Pančić, do sve glasnijih pripadnika društvenog stratuma u kome se nalaze teoretičari zavere i svet koji ne veruje da virus, koji može da ubije i trajno ošteti čitav niz organa, uključujući i onaj u kome, verujemo, stanuje razum, uopšte postoji. Stešnjeni između tih ekstrema žive oni koji pokušavaju da ne budu potpaljeni, već da ostanu čvrsto, sa obe noge na zemlji (sic!), oslonjeni na sopstveni zdrav razum. Jedino je nevolja što, u ovako kriznim vremenima, i taj zdrav razum mora na nešto da se osloni, da nađe izvor iz koga će da crpi sigurnost, utočište u kome nalazi utehu i, konačno, autoritet kome će pokloniti poverenje.

A izbor se, izgleda, suzio. Naime, ima tih institucija i pojedinaca – Vlada, Ministarstvo zdravlja, Krizni štab, instituti, zavodi za javno zdravlje, fakulteti i stručnjaci različitih profila, čiji bi zadatak trebalo da bude upravljanje krizom, što uključuje i slanje odgovarajućih poruka stanovništvu, zasnovanih na istini. I sve te institucije, tela i pojedinci ovde postoje, ali je nekada, i uz najbolju volju, teško razumeti logiku njihovog postupanja. Kako se to hitni sastanci zbog sve teže epidemiološke situacije zakazuju za „jedan dan od srede“, kako shvatiti ideju da se sve zatvori na 100, ali ne i na 5.500 zaraženih, čemu pripisati to da članovi Kriznog štaba u medijima nastupaju sa dijametralno suprotnim stavovima i na kraju, kako se odnositi prema pojavi da se sa najvišeg mesta u državi na ljude viče „iz televizora“? I tih pitanja bi se moglo postaviti još… A ako na sve to dodamo i dvije žlice snažnog osnova sumnje u to koliko su tačni brojevi zaraženih i umrlih koji nam se saopštavaju, eto povoda da se osećaj jeze polako spusti niz kičmu, kao uvod u zamrznuće fecesa. U već pomenutom istraživanju, koje se, verovatno malo i ubajatilo u međuvremenu, ali nekim empirijskim podatkom moramo da baratamo, Demostat je utvrdio i da tek nešto manje od polovine ispitanih ima više poverenja u lekare i naučnike mimo Kriznog štaba, da samom štabu ne veruje više od trećine, Vladi 40 odsto, dok predsedniku ne veruje njih 39, a veruje 31 odsto ispitnika. Naravno, da ti rezultati ne ostanu van konteksta, radi se o merenju poverenja građana u institucije i aktere koji se bave koronavirusom. Sa kanala, sa kojih takve poruke mogu da se čuju, tim akterima šalje se poruka da se „uozbilje“.

Ako na sve to dodamo tabloidnu histeriju u delu medija koji i dalje veruju da će vrištanje sa naslovnica i uzvičnici u naslovima doneti tiraž, klikove i profit, dobijamo zapaljivu mešavinu suprotstavljenih, a snažnih emocija. Intimno, mogu da razumem one izgubljene u tim paradoksima, ali bih i na lakat progovorio da kažem i to da ljude niko ne može da natera da idu u šoping u tržni centar ili da im zabrani nošenje maske i na otvorenom.

Treba sačuvati fizičko zdravlje i ne poludeti, a to su borbe koje izgleda moramo da vodimo sami, svako u svom uskom krugu ljudi koji nas vole

KARAKTER I HRABROST

I šta sad, tako, u svemu tome? Evo, ja ne znam, samo imam mišljenje o kontekstu, a ono je, znamo, kao gluteus, ima ga svako. Moja žena mi je, ne jednom, rekla da imam težak karakter i da u meni „gadan deda raste“. Jesam, džangrizav sam, počesto dosadan, usresređen na detalje, ali, što bi rekli u savremenim američkim filmovima i serijama, „moj psihijatar“ tvrdi da još nisam poludeo, što bi, kaže, za nekoga u mojoj situaciji bilo i dobro, da pritisak negde izađe. Dakle, tvrdi se da nisam normalan što nisam poludeo. Ali, moje odbijanje da se prepustim okolnostima, neprestano preispitivanje i grčevita borba da se u ovim nenormalnim vremenima i mentalno ne polomim, nije rezultat rada tog „teškog karaktera“, nekakvog duha nesalomivoga ili ne-daj-Bože, hrabrosti. Naprotiv, ja zapravo nisam nikakav karakter, tu sam gde sam, između ostalog, i zato što nisam umeo da se oduprem izazovima i što sam povodljiv. A nisam ni nešto posebno hrabar. Moja je motivacija isključivo u ljudima sa kojima živim, u mojoj porodici i prijateljima od kojih bi me bilo sramota da puknem, zavrištim u bespomoćnosti ili ozbiljnije „skrenem“. Cvrc, da me takvog vide… Da se vratim ka početku teksta, taj film neće da gledaju. Mada, oni su sidro kojim sam privezan i ja sa tim, sam sa svojim karakterom, imam malo veze i biće ovako dok je njima to važno i dok me čvrsto drže.

U međuvremenu, ostaje mi samo da konstatujem da su vremena baš glupa, da treba sačuvati fizičko zdravlje i ne poludeti, a to su borbe koje izgleda moramo da vodimo sami, svako u svom uskom krugu ljudi koji nas vole.

Darija Kisić Tepavčević potvrdila je moj osećaj da su naše bitke, koje vodimo u ovo bezvezno doba, suštinski individualizovane. Za šefa našeg porodičnog Kriznog štaba samoproglasio sam se ja. Normalno

POST SCRIPTUM

U petak 20. novembra, dan pošto sam završio tekst, Darija Kisić Tepavčević, ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koju smo upoznali kao istaknutu članicu Kriznog štaba, čiji je zadatak upravljanje krizom izazvanom epidemijom koronavirusa u Srbiji, potvrdila je moj osećaj da su naše bitke koje vodimo u ovo bezvezno doba, suštinski individualizovane. Ona je izjavila da svaka porodica sada treba da bude svoj krizni štab koji određuje šta je najbolje za njene članove, a svako svoj sopstveni kontrolor. „Nema novih mera koje mogu da se donesu, a da su suštinski važne. Jedine mere su nošenje maski i fizičko distanciranje. Sve ostale mere koje države donose, samo su u cilju povećanja uspešnosti ovih mera“, rekla je ona. Za šefa našeg porodičnog Kriznog štaba, samoproglasio sam se ja. Normalno.

pedja-obradovic

Share