MILENA VASIĆ, advokatica, piše za KARAKTER
Kao neko ko se već dugi niz godina aktivno bavi pitanjem prava žrtava u krivičnom postupku, pratila sam sa velikom pažnjom razvoj poslednjih nekoliko slučajeva seksualnog zlostavljanja koji su se pojavili u našoj praksi i medijima. Od velike pobede Marije Lukić koja je uspela da pošalje na izdržavanje kazne zatvora svog zlostavljača, pa makar i na simbolična tri meseca, preko učenica škole glume koje su prijavile svog profesora za seksualno zlostavljanje, protiv koga je ovih dana podignuta i optužnica i Danijele Štajnfeld koja je odabrala malo drugačiji put da se bori za svoja prava i svoju priču ispričala kroz film o žrtvama seksualnog zlostavljanja. Poslednji slučaj vodi nas u Jagodinu u kojoj je, prema tvrdnjama svedoka, javni funkcioner godinama podvodio maloletnice. Svim ovim slučajevima zajednička je ogromna medijska pažnja koju su dobili, zli jezici čak tvrde i izmišljene optužbe zarad medijskog spina.
Kao feministkinja sam se radovala što se konačno i kod nas probudila neka domaća verzija me too pokreta koja je podstakla žrtve da konačno skinu veo ćutanja sa mračne istine o seksualnom nasilju nad njima, ma koliko bilo mučno pratiti i čitati tabloidiziranje seksualnog zlostavljanja
HRABROST
Kao feministkinja sam se radovala što se konačno i kod nas probudila neka domaća verzija me too pokreta koja je podstakla žrtve da konačno skinu veo ćutanja sa mračne istine o seksualnom nasilju nad njima, ma koliko bilo mučno pratiti i čitati tabloidiziranje seksualnog zlostavljanja. Bilo mi je drago što su žrtve dobile podršku, ne samo podršku drugih žena, već i onu stručnu koja je potrebna da se čitav slučaj iznese do kraja – pravnu, psihološku, materijalnu. Međutim, ono što slučaj Jagodina izdvaja od svih ostalih je to što je to za sada – slučaj bez žrtava. To je slučaj koji je na konferenciji za štampu iznela Marinika Tepić, tvrdeći da ima dokaze i svedoke za sve za šta je optužila Dragana Markovića Palmu. Marinika dalje tvrdi da ima sedam svedoka koji bi posvedočili o podvođenju mladih devojaka u Jagodini i traži zaštitu za te svedoke. Da li među tim svedocima ima žrtava, to ne znamo.
Nije mi preterano stalo do ugleda lokalnog jagodinskog funkcionera i šta će se o njemu pričati, ali smatram da ovaj pristup seksualnom nasilju nikako ne može biti dobar, pre svega zbog samih žrtava. U slučaju škole glume, mogli smo videti da su se žrtve spojile, upoznale, podržale jedna drugu i na neki način zajednički nastupile u borbi za pravdu. Verujem da je priprema za podnošenje krivične prijave dugo trajala, ali tek kada su se sve pripremile i kontaktirale nadležne državne organe, odlučile su da jedna od njih izađe u javnost. Daleko od toga da je ovaj slučaj, makar po onome što smo mogli videti iz medija, vođen bez greške, ali su preduzeti neki vrlo bitni koraci da se žrtve koliko-toliko zaštite.
PERFORMANS
Kada imate slučaj koji je ovoliko velike društvene i političke osetljivosti zaista je nemoguće bez podrške javnosti doći do pravde. To je maligni tumor našeg pravnog sistema – žrtve idu u javnost da bi ih javnost zaštitila, a onda ih ta ista javnost razvlači na nezamislive načine i iznova viktimizuje. Sa te strane je zaista dobro što do javnosti nije još uvek dospeo identitet nijedne žrtve. Ovo treba shvatiti sa rezervom, jer su društvene mreže i viber grupe odmah nakon Marinikine konferencije za štampu preplavile fotografije imenovanih političara sa mladim ženama i za svaku se spekulisalo da je potencijalna žrtva. Ne smem ni da zamislim kako se osećaju te žene sa fotografija u svom svakodnevnom životu nakon što im je neko protiv njihove volje nalepio etiketu žrtve podvođenja. Ukoliko zaista i jesu žrtve, toliko je strašnije to što im se događa. Ne smem ni da zamislim pritiske koje sada trpe žene u Jagodini i strah kome su izložene one koje su razmišljale da prijave nasilje. Možda nam najbolje o tome govori krivična prijava koju Dragan Marković Palma lažno predstavlja u javnosti kao tužbu, za izazivanje panike i nereda, koju je navodno potpisalo preko 300 žena iz Jagodine protiv MarinikeTepić, kao da se radi o nekoj peticiji, a ne obaveštenju tužilaštva da je potencijalno učinjeno krivično delo. Jasno je da je ovo performans za javnost, performans koji ima za cilj da se zastraše žrtve i svedoci u ovom postupku.
Kada imate slučaj koji je ovoliko velike društvene i političke osetljivosti, zaista je nemoguće bez podrške javnosti doći do pravde. To je maligni tumor našeg pravnog sistema – žrtve idu u javnost da bi ih ona zaštitila, a onda ih ta ista javnost razvlači na nezamislive načine i iznova viktimizuje
TUŽILAŠTVO
O tome koliko je čitav slučaj ispolitizovan izlišno je govoriti u trenutku kada nas svakodnevno bombarduju naslovi u medijima i video-prilozi koji se bave ovom temom. Seksualno nasilje palo je u potpunosti u drugi plan, žrtve nikome nisu ni na pameti, čeka se šta će predsednik odlučiti po pitanju političke podrške Markoviću. U ovakvoj atmosferi Javno tužilaštvo ne može da radi ono što se od njega očekuje kao od organa krivičnog gonjenja, nema uslova da skupi dokaze, sve i da za tim postoji volja i da nema straha od jednog lokalnog moćnika. Dok traje medijski rat između MarinikeTepić i Dragana Markovića Palme, oštećene, kako ih naziva naše krivično zakonodavstvo, moraju da žive i rade u maloj sredini u unutrašnjosti Srbije i samo one znaju šta trpe.
Daleko od toga da je o slučaju podvođenja u Jagodini trebalo ćutati ili se osloniti samo na institucije našeg pravosudnog sistema koji je više puta zakazao kada je zaštita žrtava u pitanju
Volela bih da pišem o tome kako je me too pokret stigao u Jagodinu, ali, nažalost, to se nije dogodilo. U Jagodinu je došla Marinika Tepić i hrabro je iznela u javnost ono što je tamo saznala. Ipak, plašim se da način na koji je to urađeno neće dovesti do osuđujuće presude, jer u stranačkom prepucavanju, u šta se pretvorio ovaj slučaj, nema mnogo mesta ni za žrtve ni za pravdu.
U slučaju škole glume, mogli smo videti da su se žrtve spojile, upoznale, podržale jedna drugu i na neki način zajednički nastupile u borbi za pravdu
Daleko od toga da je o slučaju podvođenja u Jagodini trebalo ćutati ili se osloniti samo na institucije našeg pravosudnog sistema koji je više puta zakazao kada je zaštita žrtava u pitanju. Smatram da je čitavom slučaju bilo neophodno pristupiti sistematično, prikupljanjem iskaza žrtava i pružanjem pravne i psihološke podrške onima koje su oštećene ili potencijalno pogođene ovim postupkom, pa tek onda izaći u javnost. Lično jeste političko, ali političko i politizovano nisu isti pojmovi.
