Izvor: Nova.rs / Foto: Youtube Printscreen N1
Veliki broj kolega i poštovalaca oprostio se danas na komemorativnom skupu u Dorćol platzu od novinara, književnika i kritičara Milana Vlajčića, koji je preminuo 9. februara.
Komemoracija je počela u 12 časova minutom ćutanja, Dušan Petričić umesto govora posvetio je Milanu Vlajčiću karikaturu koja je prikazana na velikom bimu.
Rok kritičar Peca Popovic govorio je o Vlaji, kao čuvaru duha i gospodstva Beograda i rekao je da je bio vlasnik najvećih vrlina.
„Za kulturu su nužni stil, mera i kičma. Znamo da politika ništa od toga nema i zato se Vlaja bavio važnom stvari – kulturom. Vlajčićev čestit i nepotkupljiv sud našao je mesto odmah među velikanima Kulturne rubrike Politike. Redak primerak svoje generacije koji nije naseo na priču da internet radi protiv nas. Upoznavši Vlaju, shvatio sam da je bio beogradski analogni Gugl. Pruzio mi je šansu u Politici da uređujem muzičku stranu.“
Peca je istakao da je svoj potpis i znanja darivao redakcijama koje su odgovarale njegovom poimanju slobode. “Naučio nas je najdragocenijoj lekciji. Postoje dve vrste autoriteta: sila i znanje. On je silu znanja pretvorio u zaštitni znak. Slava mu.”
Novinarka Rada Stanković je rekla da Vlajčiću niko nije mogao da naruči tekst koji nije želeo da napiše. “Nema novinara kojem nije pomogao. I ja sam ulazio u novinarstvo tako sto mi je neko pomogao, govorio je. Na moje pitanje za upitnik NIN-a kome će biti večno zahvalan rekao je majci, ocu, gospođi Angelini i Duški. – Pošto nemam imovine sem sobnog bicikla mogao bih da pomenem kućnu biblioteku i kolekciju džez ploča”, odgovorio je šta je njegova najveća dragocenost. Kao dete hteo je da bude Tarzan, Mandrake, Džon Vejn…”
Antopolog, izdavač i Vlajčićev prijatelj još sa fakulteta, Ivan Čolović, oprostio se tekstom koji je naslovio „Rastanak od Vlaje“.
“Samo je smrt mogla da stavi tačku na njegov rad. Sebi je nametnuo tempo fabričkog rada i u njemu nalazio zadovoljstvo. A njegovih zahvalnih čitalaca uvek je bilo. Pisao je najviše o filmu i književnosti, ali se time nije zadovoljavao već je pratio i ostale oblasti kulture. Njegovi tekstovi su govorili međutim i o društvu i politici. Njegove kolumne su eseji koje je zvao haiku komentari. Njegova nepresušna radoznalost vodila ga je stalno ka novom”
Poslednji put su se Čolović i Vlajčić čuli pre desetak dana. “Zove Vlaja i kaže mi: Nisam te zvao ja, već moj Telefon. Bio je to haiku rastanak”, prisetio se Čolović.
Njegovi tekstovi bili su praznik za čitaoce, ocenio je Željko Bodrožić , predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije i dodao da se zbog njegovih recenzija išlo u bioskop.
“Bio je hodajući moralni orijentir. Nije se predavao, naš uzor. Ostavio nam je divna sećanja i teške zadatke. Čast mi je bila da ga upoznam i razgovaram s njim o našoj profesiji. Novinarstvo bez etičkog stava je mlaćenje prazne same, rekao je letos Vlaja”
Uz suprugu Dušku Maksimović, kolege iz brojnih redakcija u kojima je za života Milan Vlajčić radio, kulturni radnici i poštovaoci dela velikog erudite, koji je kulturi posvetio ceo svoj radni vek, ispunili su prostor Dorćol platza. Između ostalih, tu su bili i Goran Marković, Zoran Hamović, Mirjana Ognjanović, Đorđe Vlajić, Milisav Savić i Dragan Velikić.
Milan Vlajčić preminuo je 9. februara u 83. godini u Beogradu, u svom domu na Čuburi. Istoga dana u dnevnim novinama “Nova” i na sajtu Nova.rs objavljena je poslednja kritika iz Vlajinog pera – ona knjige “Uliks” Puriše Đorđevića (“Gradac” ) koju je naslovio “Mladomir režira Džojsa”.
