Drama o genocidu u Srebrenici “Quo vadis, Aida” nominovana je za Oskara za najbolji međunarodni film. Ostvarenje bosanskohercegovačke rediteljke Jasmile Žbanić i pre nego što se našlo među najozbiljnijim kandidatima za najveće priznanje u svetskoj kinematografiji, došlo je na udar nacionalističkog korpusa u Srbiji. Šta o tome misli dvoje srpskih glumaca koji igraju glavne uloge, ali i kakve poruke i opomene nam šalje ovaj otrežnjujući film
JASNA ĐURIČIĆ I BORIS ISAKOVIĆ govore za KARAKTER
Piše Nenad Čaluković
Foto Stevan Kosanović
Uvek mi je najvažnije bilo da u nekoj ulozi mogu potpuno glumački da se izrazim, da je tema filma ozbiljna, a poruka pozitivna. A ovaj film je posvećen čoveku i ljudskosti. I to odmah briše brigu šta će neko danas da kaže. Mene odavno u političkom smislu ne zanima šta će neko da misli o mojim ulogama. Isti slučaj je sa Aidom
JASNA ĐURIČIĆ
Meni samo nije jasno zašto ljudi na svim stranama ovog balkanskog prostora apriori misle da ja kao glumac prihvatanjem ovakve uloge negiram naše žrtve, a veličam tuđe. Pa ljudi, dragi, kako ne shvatate da je žrtva – žrtva? I zar je moguće da u vama bilo koji ubijeni čovek ne budi osećanje užasa i tuge? Zar niste u stanju da sa tim saosećate?
BORIS ISAKOVIĆ
Kakav je bio osećaj kada vam je Jasmila Žbanić ponudila da igrate u prvom filmu o genocidu u Srebrenici? Ili kada ste pročitali scenario?
JASNA: Utisak je bio veoma snažan. Ima takvih scenarija koji već na prvo čitanje proizvode bujicu osećanja i empatije. A ovaj je bio baš takav.
Ima i neke lepe simbolike, jer mi je Jasmila scenario, slučajno, poslala 8. marta 2018. I kada je to shvatila, onda je konstatovala: dobar datum za početak naše saradnje.
Pripadam, inače, glumicama koje u situacijama kada dobiju veliku ulogu imaju kontradiktorno osećanje: istovremeno se i radujem i plašim. Verovatno od uzbuđenja. A kada sam pročitala ceo scenario bila sam strašno uzbuđena. Znala sam da je ogromna stvar ispred nas. Prigrlila sam Aidu svim srcem. I verujem da se to vidi u filmu.
BORIS: Biću iskren, jesam se dvoumio, ali scenario je bio odličan. Da se razumemo, kao glumac biram scenario isključivo po umetničkim kriterijumima. Da li je priča koju pročitam ispričana tako da od nje postoji šansa da se napravi dobar film. Ovaj scenario je bio savršen. I sa uzbuđenjem sam ga pročitao od početka do kraja. I odmah sam u njemu video veliki film.
I vi i Jasmila Žbanić poslali ste slične poruke da je osnovni cilj filma pomirenje, oproštaj, a ne novi međuetnički sukobi. Imajući u vidu vašu ulogu, možete li da podelite sa nama vaše pretpostavke, zaključke, razmišljanja o tome kako žrtve danas mogu da posmatraju i doživljavaju poruke koje stižu iz Srbije o genocidu? Može li i u kojoj meri ovaj film bar donekle da zaceli rane žrtava?
JASNA: Film sigurno da može. I film je to već učinio. Takve potvrde stižu ne samo od Majki Srebrenice koje su fantastično odreagovale. Zahvalnost dolazi od ljudi sa svih strana i od svih koji su nekog izgubili u tom odvratnom ratu. A to što se žrtvama i nakon toliko godina neko smeje u brk i tvrdi da se genocid nije dogodio je sigurno bedno osećanje.
Svi negativni komentari koji dolaze, međutim, biće zaboravljeni, ali film ostaje da živi kao najpotresnije svedočenje. Kao što se političari sastanu svakog 11. jula u Memorijalnom centru u Potočarima, slikaju se, kažu neko obećanje, okrenu glavu i odu. I sutradan svi zaborave, jer ih suštinski to više ne zanima. Svi su digli ruke od tog naroda u Srebrenici. I pre 30 godina i danas. Zaboraviće se tako i te optužbe, ali ostaje ovaj film kao prvi umetnički dokument onoga što se desilo u Srebrenici.
Borise, kakav je vaš utisak. Hoće li film uspeti u toj nameri da podseti na strašnu i tragičnu prošlost i bude svima opomena za budućnost? Ili je to u ovakvoj Srbiji nemoguća misija?
BORIS: Kod nekog će uspeti, kod nekog neće. Meni samo nije jasno zašto ljudi na svim stranama ovog balkanskog prostora apriori misle da ja kao glumac prihvatanjem ovakve uloge negiram naše žrtve, a veličam tuđe. Pa ljudi, dragi, kako ne shvatate da je žrtva – žrtva? I zar je moguće da u vama bilo koji ubijeni čovek ne budi osećanje užasa i tuge? Zar niste u stanju da sa tim saosećate?
Da li ste u film ušli sa nekim predrasudama, strahom ili tremom imajući u vidu društvene okolnosti, gde imamo na vlasti iste političke opcije kao devedesetih, dok je ozbiljan deo opozicione alternative, takođe, nacionalistički nastrojen i nespreman na suočavanje sa prošlošću?
JASNA: Ne mogu to da nazovem ni strahom, ni tremom. Već dugi niz godina svesna sam gde živim i svega oko nas. Ovo što se sada događa mene uopšte ne iznenađuje. Tačno sam znala da će ovakve biti reakcije, ali svesno sam prihvatila ulogu.
Uvek mi je najvažnije bilo da u nekoj ulozi mogu potpuno glumački da se izrazim, da je tema filma ozbiljna, a poruka pozitivna. A ovaj film je posvećen čoveku i ljudskosti. I to odmah briše brigu šta će neko danas da kaže. Mene odavno u političkom smislu ne zanima šta će neko da misli o mojim ulogama. Isti slučaj je sa Aidom.
Ne mogu sebi da dozvolim da me dotiču ni jezivi komentari na socijalnim mrežama. Dajem ruku da ti ljudi nisu ni pogledali film, niti će. Ali ne razmišljam o tome.
CEO INTERVJU SA JASNOM ĐURIČIĆ I BORISOM ISAKOVIĆEM ČITAJTE U MAGAZINU KARAKTER, KOJI JE NA KIOSCIMA
