GORAN MILETIĆ, direktor Civil Rights Defendersa za Evropu, Bliski istok i Severnu Afriku, piše za KARAKTER
Stav građana Srbije prema ratovima 90-ih je oduvek bio prepun nedostatka empatije prema žrtvama koje nisu „naše“. Sve ono što smo „mi“ radili „njima“ je bilo opravdano, adekvatno, i neizbežno. Dok smo mi samo branili „našu nejač“, negovan je narativ da su to iznuđene i nadasve samoorganizovane snage lokalnih Srba koji se suprotstavljaju nameri onih drugih da ih „eliminišu“. Dehumanizacija onih koji nisu „naši“ je bila potpuna, a tada kao i sada najveći je taboo pokušati razumeti drugu stranu. Ovo razumevanje se naravno ne odnosi na ratne zločine i teške povrede ljudskih prava koji su neprihvatljivi bez obzira na to ko ih čini. Iako je naša primarna odgovornost bila da se suočimo sa zločinima koje su činili „naši“ i „u naše ime“, proteklih par decenija smo te zločine uglavnom negirali, prećutkivali, pokušali da opravdavamo, umanjimo broj žrtava ili ih jednostavno proglasimo manipulacijom.
Većina građana Srbije uživa plodove agresivne promocije Putina
UKRAJINA
A onda se desila Ukrajina. U jako malom broju medija je moglo da se pročita o izletima ruske vojske van teritorije Rusije pre Ukrajine. Počev od Transnistrije u Moldaviji (Rusija je pomagala lokalne pobunjenike, obavezala se 1999. da će se povući, što nije uradila), Abhazije, Južne Osetije, pretvaranja u mirovne snage u Nagorno Karabahu, pa do aneksije Krima, upada u Donbas, „podrške“ u Kazahstanu i Siriji, Rusija se ponašala agresivno uz minimalnu reakciju međunarodne zajednice. Za većinu navedenih akcija je odgovoran Putin, pa je posle 22 godine njegove vladavine bilo i više nego jasno da će cela Ukrajina biti njegova sledeća meta. Da će vladajući narativ u Srbiji biti i više neprihvatljiv bilo je jasno kada je na dan napada naslovna stranica u jednom tabloidu bila „Ukrajina napala Rusiju“, a da suštinske promene nema jasno je i posle 50 dana kada i ozbiljniji mediji objavljuju naslove kako je „samo Putinov najuži krug znao za napad na Ukrajinu“, iako su na opšti napad sedmicama upozoravale sve zapadne zemlje. U međuvremenu, većina građana Srbije uživa plodove agresivne promocije Putina, pa se mišljenja kreću od „tako je i NATO nas bombardovao“, preko navodno neutralnog „važno je da obe strane prestanu“, „Ukrajina je isprovocirala Rusiju koja je morala da reaguje“ pa sve do neverovatne bezrezervne podrške Putinu koja je vidljiva i u masovnim javnim skupovima podrške.
Naš prvi zadatak je saosećanje sa žrtvama koje nisu naše
PUTIN
Bez obzira na nečije mišljenje o Putinovom režimu, koji je prema raspoloživim podacima verovatno odgovaran za teške povrede međunarodnog humanitarnog prava (činjenice će tek u budućnosti utvrditi sud), u Srbiji gotovo da nema empatije prema građanima Ukrajine. Umesto saosećanja, ogromna većina građana u istoj rečenici pominje bombardovanje NATO-a, neskrivene simpatije za Putina ili objašnjenje situacije kroz navodne geopolitičke igre gde je Ukrajina po nagovoru NATO „čačkala“ Rusiju, a sada je ostavljena na cedilu. Tu je i opcija gde građani više pokazuju empatiju prema patnjama Rusije zbog sankcija uz izražavanje skepse prema obimu razaranja u Ukrajini i broju civilnih žrtava. O delu građana koji od svega što se događa u ovoj zemlji apostrofiraju navodno „skidanje Čajkovskog sa repertoara“ ili prosleđuju snimke na kojima navodno Ukrajinci snimaju fake video kako bi optužili Ruse da ubijaju civile (a video je u stvari sa snimanja filma), ne treba ni govoriti. Ovoj grupi građana pripada i predsednik koji uporno odbija da pruži empatiju sa ukrajinskim žrtvama. Umesto toga on udara šakom o sto i zaklinje se da neće izbaciti Čajkovskog ni Dostojevskog iz školskog programa. Naravno, ovako nešto niko nije ni tražio. Posle izbora, situacija je malo drugačija, ali ljubav prema Putinu još uvek traje.
SRBIJA
Empatija definitivno ne stanuje u Srbiji i navodna neutralnost i bratstvo sa Rusijom su samo još neki od otežavajućih faktora u celoj priči. To je naš prvi zadatak u Srbiji – saosećanje sa žrtvama koje nisu naše, sa onima koji žive pored nas a imaju probleme koje mi nemamo, sa onima koji su na bilo koji način drugačiji, ali i sa ljudima koji nužno ne žive možda tako blizu ali imaju pravo na (pristojan) ljudski život. Ako to ne možemo, šta to govori o nama?
