Vreme je da konačno shvatimo da živimo u potrošačkom društvu, da je zagađenje životne sredine posledica preteranog konzumerizma i da je jedino logično da trošak zbrinjavanja otpada u skladu sa načelima cirkularne ekonomije snose oni koji ga i stvaraju
Za KARAKTER piše KRISTINA CVEJANOV
Kineska zabrana uvoza otpada ostavila je Evropu čak sa osam miliona tona otpadnog papira i 300 hiljada kubnih metara plastičnog otpada koji nema gde da se reciklira. Kapaciteti reciklažne industrije u Evropi nedovoljni su da zadovolje potrebe tržišta, pa su ovi viškovi doveli do sunovrata cena na svetskom nivou. FOEX index, na osnovu kog se određuje cena starog papira, pao je za neverovatnih 300 odsto.
Ko treba da plati da otpad ne bi završavao na deponijama? Odgovor je jednostavan i nalazi se u ključnom ekološkom načelu – zagađivač plaća
Ova nova realnost mogla bi ozbiljno da ugrozi ispunjenje ambicioznog paketa mera za cirkularnu ekonomiju koje je Brisel nedavno doneo, a koji propisuje obaveznu stopu reciklaže papira u 2025. godini od čak 75 odsto, ali i dalji razvoj reciklaže otpada i u našoj zemlji.
PUNI KONTEJNERI
Krhki, tek uspostavljen sistem sakupljanja ambalažnog otpada ovakav pad cena teško može da podnese. Kada je u pitanju sakupljanje otpadnog papira i kartona u Srbiji važno je reći da se skoro 110.000 tona sirovine za reciklažu sakupi svake godine zahvaljujući angažmanu privatnih sakupljačkih firmi. Ali ne treba smetnuti sa uma da je ovaj rezultat ostvaren zahvaljujući činjenici da su pre krize u Evropi za ovaj otpad recikleri bili u mogućnosti da plaćaju, pa su trgovine i industrija kao najveći generatori otpadnog kartona u Srbiji bili finansijski motivisani da po zakonu zbrinjavaju svoj otpad.
Kako izgleda cirkularna ekonomija na srpski način?
Kako izgleda kad finansijskog motiva nema, lepo pokazuje slika koja se često može videti na ulicama Srbije – male trgovine i drugi manji privredni subjekti zatrpavaju komunalne kontejnere svojim otpadom, koji po zakonu tu ne bi smeo da se nađe. No, poslednjih godina deo ovog problema rešavala je armija neformalnih sakupljača koja je sakupljala iz komunalnih kontejnera pored kartonskih kutija iz trgovina i druge reciklabilne materijale koji imaju pozitivnu vrednost na tržištu, poput PET boca i aluminijumskih limenki. Rad neformalnih sakupljača, iako sa stanovišta Zakona o radu ilegalan, suštinski nikome preterano nije smetao. Kompanijama koje plasiraju ambalažu i koje po zakonu treba da plate troškove njenog zbrinjavanja odgovara činjenica da se oko 20 odsto otpadnog kartona i 80 odsto otpadnih plastičnih boca skupi od strane neformalnih sakupljača, jer su njihovi troškovi sakupljanja uz korišćenje primitivnih sredstava poput kolica, bicikala, zaprega i pak sakupljanje na samim deponijama, daleko niži nego troškovi sakupljanja neefikasnih javnih komunalnih preduzeća. Komunalna preduzeća, opterećena svojim problemima nisu preterano revnosna u razvijanju sistema primarne selekcije otpada, pa je i njima na posredan način odgovaralo da neformalni sakupljači odrade deo njihovog posla. Država ko država, zajedno sa nadležnom inspekcijom se malo i gotovo nikako bavi temom upravljanja otpadom i reciklažom, pa se ova srpska verzija cirklularne ekonomije odomaćila na našem tržištu. Međutim, pad cena sekundarnih sirovina prouzrokuje da ne samo neformalni sakupljači, već i manja preduzeća koja se bave sakupljanjem polako odustaju od ovog posla jer postaje neisplativ.
Privatne sakupljačke firme najavljuju da pad cene starog papira u 2020.godini može da dovede do toga da čak 30 hiljada tona starog papira pogodnog za reciklažu umesto u fabrikama završi na deponijima
Samo u drugoj polovini prošle godine, prema procenama sakupljača, u Srbiji je sakupljeno između šest i osam hiljada tona manje nego u 2018. godini. Privatne sakupljačke firme najavljuju da pad cene starog papira u 2020.godini može da dovede do toga da čak 30 hiljada tona starog papira pogodnog za reciklažu umesto u fabrikama, završi na deponijima, pa ova situacija po ko zna koji put pokreće pitanje: Ko treba da plati da otpad ne bi završavao na deponijama? Odgovor je jednostavan i nalazi se u ključnom ekološkom načelu – zagađivač plaća. Dakle, kompanije koje ostvaruju profit od prodaje proizvoda u ambalaži dužne su da plate troškove sakupljanja istog. U praksi kompanije ovaj trošak uglavnom prebace na krajnjeg potrošača.
ODGOVORNOST PROIZVOĐAČA
Da bi Srbija obezbedila dalji rast sakupljanja i reciklaže ambalažnog otpada, neophodno je da se naknade za ambalažu koje privreda plaća od 2009. godine podignu na nivo koji može da obezbedi ne samo potrebne investicije u infrasktrukturu, već i više subvencije za sakupljanje ambalažnog otpada. Ministarstvo zaštite životne sredine po pitanju reciklaže ambalažnog otpada ima ambiciozne planove – u toku je javna rasprava o Nacrtu izmene zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu koji predviđa uvođenje depozitnog sistema za ambalažu od napitaka. To podrazumeva da bi potrošači pri kupovini proizvoda u PET bocama, limenkama ili staklenoj ambalaži plaćali povratnu naknadu, tj. depozit koji bi im se vraćao kad praznu ambalažu vrate u trgovinu. Jasno je i laicima da je ovakav sistem daleko efikasniji o odvajanja ambalažnog otpada u komunalne kontejnere za reciklabilni otpad, jer ga ne pokreće nivo ekološke svesti građana već finansijski interes. Iako zvuči idealno, ovaj sistem ima i svoje mane – komplikovan je i skup. Iz tog razloga najčešće postavljeno pitanje u medijima povodom najavljenog uvođenja depozita je, pogađate, bilo: a ko će to da plati?
Odgovor je isti: zagađivač plaća. Vreme je da konačno shvatimo da živimo u potrošačkom društvu, da je zagađenje životne sredine posledica preteranog konzumerizma i da je jedino logično da trošak zbrinjavanja otpada u skladu sa načelima cirkularne ekonomije snose oni koji ga i stvaraju.
