Pišu: Maja Stojanović, Nenad Čaluković; Foto: Katarina Đukić
Prošle nedelje bili smo u Boru – u gradu u kome deca, čim nauče da govore, uče i razliku između magle, smoga i prašine iz flotacijskih jalovišta. Naučili smo i mi u našim četrdesetim: na prvi pogled izgledaju slično, razlika je samo u tome što su poslednje dve pojave opasne po život. U gradu ili okolnim selima, nažalost, retko se nađe porodica u kojoj se ne osećaju posledice, u kojoj niko nije bolestan ili da nije umro od raka.
Grad Bor je izgrađen zbog rudnika; ljudi su tu dolazili tokom celog prošlog veka da bi započeli svoje živote i lako našli posao. Rudarski život je uvek bio težak – i za Aleksinčane, i radnike Kolubare ili za Borane. Tegoban posao, međutim, nije značio trovanje otrovnom prašinom iz jalovišta i zatrovanih izvorišta i reka. Vazduh, doduše, nije nikada bio čist kao planinski, bilo je uvek takvih problema – konstatuju i sami naši sagovornici – ali sa dolaskom kompanije ZiĐin, sunovrat koji su na svojoj koži osetili Borani i meštani Krivelja, Slatine ili Oštrelja, gotovo da se ne može rečima dočarati ili opisati. Grad koji je živeo i živi od rude – sada kao da (od)umire.
Sivilo je boja koja dominira već pri ulasku u Bor. Grad sa ukusom i mirisom, nažalost, otrovnim. Fasade deluju nekako drugačije, nekako staro i zapušteno. Automobili i ono preostalo drveće su prekriveni prašinom. Ptice se retko čuju. Reke su zagađene, a ribe su istrebljena vrsta.
Ekološki, Bor je očigledno zapušten i uništen. Bitka za bakar i zlato se pretvorila u bitku za život zbog visoke koncentracije opasnog arsena ili kancerogenih kadmijuma i olova. Profesorka Snežana Šerbula naziva Bor rudarskom kolonijom.
Naše sagovornike, osim što su svesni ozbiljne pretnje njihovom zdravlju, najviše brine neizvesnost. Smatraju da su ostavljeni na cedilu, da su precrtani bukvalno zbog nečije ozbiljne zarade. Bor je grad koji se očigledno menja, jer nakon dolaska kompanije ZiĐin, koja je pre tri godine preuzela RTB Bor, u njemu živi sve više Kineza. Natpisi na ulasku u pojedine prodavnice su i na srpskom i na kineskom. Većina Borana, međutim, nema ništa protiv Kineza.
Ne kriju da su ljuti na državu koja je dovela ovakvog investitora, ne zbog njihove nacionalnosti, već zbog nepoštovanja zakona i njihovih prava. Ne kriju žaljenje, kako ističu, zbog toga što je vlastima u Srbiji važniji profit od građana Bora. Ukazuju i na to da je Bor rudarski grad, da gotovo svaka porodica živi od rudarenja. Rudari su naučili da teško žive, retko se bune, a kada je jedina egzistencija plata koju dobijaju od ZiĐina onda su i ucene i strah normalna pojava. Deluju nam zbog toga još važniji i još hrabriji protesti Borana i žitelja iz okolnih sela – zborovi koje prave, tužbe, protestna pisma ili iskazivanje bunta pred kineskom ambasadom u Beogradu onda dobijaju neku organsku važnost.
Ljudi sa kojima smo razgovarali ne kriju nezadovoljstvo. Prepušteni su sami sebi i traže neki svoj izlaz. Njihov pesimizam zbog neizvesne budućnosti (građana) Bora je ogroman, ali kao da ne gube nadu da će se stanje, koje svakim danom poprima alarmantne obrise, ipak, promeniti. I da će vlast odustati od planova u kojima su njihovi životi zanemareni ili su potrošna roba.
Sve je više građana (iz grada i sa sela) koji imaju hrabrosti da dignu glas protiv ozbiljnog zagađenja i otimanja njihove imovine. Pre dvadeset dana pokušali su da stignu do Beograda da bi protestovali ispred kineske ambasade, ali sprečila ih je policija. Zaustavljeni su u Paraćinu, a kombi kojim su krenuli poslat je na tehnički pregled. Nedelju dana pred izbore, uspeli su da dođu do Beograda uz podršku Ćute i koalicije Moramo, verovatno zbog toga što se policiji i vlastima nije isplatilo da zaustave opozicionu kolonu i na taj način i Boranima, ali i opoziciji povećaju vidljivost. Ćuta je, uostalom, zapretio i blokadom auto-puta ako ponovo budu sprečeni da stignu na Dedinje.
I Borani sve više pominju predstojeće izbore, neki su se i po prvi put uključili u izbornu trku. Ne mogu više da čekaju. Procenjuju da će ovo biti najneizvesniji izbori u Boru u poslednje dve decenije.
Upečatljivo i potresno je razgovarati sa ljudima koji su sve izgubili – zemlju, stoku, prihode, čini se i bilo kakve izglede za bolje sutra. Zemlju su im uzeli eksproprijacijom, a ZiĐin odbija da im plati cenu koju je država obećala. Kažu, čudno im je i kako je to organizovano: država oduzima, a privatna kompanija plaća. Ono malo zemlje što im je ostalo je toliko zagađeno da na njoj ne mogu ni stoku da čuvaju.
Miodrag Živković, poznatiji kao Mika, iz sela Slatina, ne odustaje od borbe, iako ne ostavlja baš optimističan utisak. Borba kao da je postala jedina opcija, uspešna ili ne…
“Kako se borimo? Pa nikako. Uništili su nas, a još nas optužuju da lažemo da smo ugroženi. A mi smo u velikom problemu. Ne samo što smo zdravstveno ugroženi, nego su nam uzeli zemlju i odbijaju da nam je plate po normalnim cenama, po ceni koju je propisala Poreska uprava. O ekologiji da ne govorim. Imate studije koje govore da sve otrovne materije iz rudnika idu najviše na Slatinu, Oštrelj i Krivelj”, priča nam Živković dok stojimo na mostiću odakle se proteže pogled na dve zagađene borske reke. Znamo zapravo da su reke samo zbog toga što nam on to kaže – inače, izgledaju kao zagađeni odvodni kanali iz rudnika.
Miodrag Živković desno
“Meni su uzeli oko sedam hektara zemlje pre dve godine. I još mi nisu platili. Baš danas su mi Kinezi dali malo povećanu ponudu, ali to opet nije ni približno pravoj ceni. To je prevara. Nažalost, još ima ljudi koji pristaju na njihove ponude i koji su prodali zemlju po bagatelnim cenama koje su procenili Kinezi. Prihvati čovek tu malu ponudu, uzme pare, odrekne se imovine i ode sa kućnog praga. Ja ne mogu. I ne mogu još neke porodice.”
Živković navodi da je muka naterala ljude iz najugroženijih okolnih sela da se udruže.
“Skupili smo se, razmenjujemo infomacije, jer su sva sela ugrožena. Krenuli smo nedavno za Beograd da protestujemo ispred kineske ambasade, ali nas je policija zaustavila. Navodno zbog tehnički neispravnog vozila, a bilo je jasno da smo sprečeni da stignemo u Beograd. Nije ovo više samo pitanje ekologije, ovo je pitanje života. Nemam ja nameru da bilo koga uvredim ili da bilo koga prozivam. Da li sam neki buntovnik? Nisam. Da li hoću da rušim vlast, državu ili predsednika? To mene ne zanima. Mene samo interesuje opstanak na mojoj zemlji i da mi se nadoknadi ono što mi je uzeto. To su moji preci čuvali za mene i moja pokolenja. Ostali smo bez obradivog poljoprivrednog zemljišta, ne možemo više ni da čuvamo stoku. Uzeli su mi najplodniju zemlju. Više nemamo od čega da živimo. Ostalo mi je malo zemlje čije je održavanje ekonomski neisplativo. Moja porodica sada ima mesečne prihode od 13.000 dinara, a raspravljam se sa kineskom kompanijom koja je puna para. Ponovo vam kažem: nisam ja ni buntovnik ni Matija Gubec, ali neko mora da stane u našu zaštitu. Mi ne tražimo ništa nemoguće ili nerealno, nego samo da se ispoštuju cene koje je dala Poreska uprava. Nismo mi ni imali u planu da zaustavimo rudarstvo u Boru, samo da se isplati ono što su nam oduzeli.”
Krećemo u Oštrelj, jedno od najugroženijih sela. Prolazimo pored veštačkog jezera Robule, koje već na prvi pogled deluje zagađeno. Ima jarko crvenu boju, zbog isticanja gvožđa iz rudnika, objašnjava nam profesorka Šerbula.
Đorđe Anđelić, žitelj Oštrelja, nam pokazuje flotacijsko jalovište, ali, kaže, biće još veće kada počnu ozbiljnije eksploatacije. Jalovište izgleda kao površina Marsa, siva otrovna prašina koja se, kaže nam, prostire na 500 hektara površine. Dok osećamo ukus prašine u ustima, Đorđe objašnjava da se ovo otrovno polje nalazi na nadmorskoj visini 400 metara, a nivo sela je iznad 300 metara. Prašina se slobodno prenosi vazduhom, jer je, kako kaže, kompanija ZiĐin uništila vodoizvore, pa nema dovoljno vode za potapanje jalovišta. Profesorka Šerbula nam je objasnila da ZiĐin ispituje nalazišta mašinama koje buše i do 1.800 metara u dubinu. Podzemne vode koje izviru na površinu ne idu tako duboko, ali zbog bušenja poniru dublje, a izvori presušuju. Flotacijska jalovišta nastaju mlevenjem i preradom rude, pri čemu se obrazuju veoma sitne čestice. One se, inače, odlažu na flotacijskim jalovištima, ali i obavezno zalivaju industrijskom vodom kako se ne bi prenosile vazduhom, no toliko su velika da ponestaje vode.
Đorđe Anđelić
“Oštrelj je postao prava Sahara zbog otrovnih čestica koje dolaze iz rudnika. Em su sitne, em su otrovne. Kada duva vetar, ta otrovna prašina se širi celim selom. Ta zrnca su veličine 2,5 mikrona, praktično su nevidljiva, ali su jako opasna. Podsećaju na dečji puder i lako se rasprše. Svake godine u selu umre šest- sedam ljudi, najčešće od kancera pluća ili kostiju. Situacija je sve alarmantnija”, priča nam Anđelić i dodaje da kako je došla kineska kompanija ZiĐin oni nemaju nikakve kočnice da proširuju svoju proizvodnju, bez obzira na to da li postoje neki prirodni limiti.
Najveći strah kod meštana izaziva činjenica da ZiĐin najavljuje enormno povećanje proizvodnje, bez obzira na to što i trenutni obim njihovog poslovanja izaziva ozbiljne posledice po ljude i okolinu.
“Oni imaju zacrtano da ove godine povećaju obim proizvodnje za 2,5 puta, a mi smo nadrljali i sa ovom količinom njihove proizvodnje. Ako se udvostruči ili utrostruči, onda je jasan zaključak: neko iz države mora da ih ograniči u njihovim planovima ili da se mi svi razbežimo iz sela. To bi onda bio ekološki egzodus, nema drugi naziv”, konstatuje Anđelić.
Ljudi su, upozorava, uplašeni od kako je situacija krenula ovako brzo da se pogoršava, vide da nemaju mnogo izbora i zato je počelo samoorganizovanje.
“Okupi se celo selo, to se kod nas zove zbor. Prozivamo naše lokalne vlasti koje se ne odazivaju, kao ni kineska kompanija, na naše apele. Slali smo apele i svim državnim institucijama, do vrha naše vlasti, do Aleksandra Vučića, ali nema nikakvih odgovora. Svako selo ima svoj zbor, ali smo organizovali zajedničko predstavničko telo. U radnoj grupi su predstavnici najugroženijih sela: Krivelj, Oštrelj, Slatina, Bučje, Metovnica i Brestovac. Imali smo već nekoliko sastanaka i zaključaka. U ovim selima živi 4.000 do 5.000 ljudi. Nastavićemo da se zajedno borimo”, ispričao nam je Anđelić. Pokazuje nam u prolazu i ogromno “betonirano brdo”, na tom mestu je ZiĐin odlučio da promeni tok sada već zatrovane Kriveljske reke. „Nas niko nije pitao da li želimo da nam oduzmu reku“, saopštava nam u brzini, kao da se plaši da neće stići ni da nam približi količinu problema sa kojima se suočavaju. Misli i da su nakon toga, ipak, odustali od ovog gradilišta, ali reka je zauvek nestala sa tog mesta.
Na šest kilometara od Bora nalazi se selo Krivelj, verovatno najviše pod udarom, jer je smešteno na samoj ivici rudnika. Put je maltene razrovan, očigledno pod teretom velikih i teških kamiona koji ovde često prolaze. Nijedna prikolica nije pokrivena, tako da vetar nosi i raspršuje materijal koji prevoze – pretpostavljaju da radnicima oduzima previše vremena poštovanje pravila o prekrivenim opasnim tovarima. Ostavljaju za sobom gustu štetnu prašinu. Uočavamo pored puta i novu fabriku na kojoj se vijori kineska zastava.
“Krivelj je selo koje umire sa živim ljudima. Nakon dolaska ZiĐina ovde više nema života”, kaže nam Zoran Vojinović, žitelj sela Krivelj.
Zoran Vojinović
Usled miniranja u rudniku, 2018. godine, srušen je krov na njegovoj štali, koja danas izgleda kao da je bombardovana.
“Cenjeni gospodin Milenko Savić, bivši rudarski inspektor, je došao kod mene i pošteno uradio zapisnik šta se desilo sa objektom, ali sve je ostalo samo na tome, osim što sam čuo da je Savić smenjen”, navodi Vojinović dok nas upućuje da pogledamo opasnu prašinu koja se širi od rudnika.
“Juče nije bilo te prašine, jer je u Bor dolazio ministar Siniša Mali. Ceo dan su kvasili. Neka onda dolazi svaki dan neko od ministara, možda nam bude bolje. Vidite da ponovo peru ulicu, verovatno nam neko opet stiže iz vlade”, ironičan je Vojinović, koji nam otkriva detalje razgovora sa čelnim ljudima kineske kompanije.
Meštanima ovih sela, inače, često dolaze u posetu predstavnici kompanije ZiĐin. Nadaju se da će ih ubediti da prihvate niže cene od onih koje je država propisala u procesu eksproprijacije.
“Meni je došao u posetu Kinez. Kaže mi – iako ste siromašni, sve je sređeno sa ukusom. Ma kakvi sa ukusom, odgovaram, sve je ovde propalo, ovo su pećinski uslovi života. Rekao sam mu još – lako ćemo da trgujemo sa imovinom, ali kako ćemo da trgujemo sa emocijama. Iznenadio se, niko mu to još nije rekao. Ljudi će lako da prodaju svoju zemlju, kupe nove automobile ili stanove, ali šta ćemo sa 65 godina života koje smo proveli ovde. Ja sam prilagodljiv čovek, možda mi je lakše da pokupim prnje i odem, ali ovde ostaje ceo moj život.“
Zadivljeni smo konciznošću i jasnoćom izlaganja ovih ljudi. Skoro da i ne postavljamo pitanja, oni sami objašnjavaju i uzroke i posledice po ljudske živote.
„Nisu meni krivi Kinezi, meni su krivi moja država i ova vlast koja bi trebalo da me zaštite. Cela Istočna Srbija je pod kineskim istraživanjem rudnih bogatstava. Nas su izdali predsednik Vučić i premijerka Brnabić, a ne Kinezi. Nisam siguran ni da oni znaju šta piše u tim ugovorima sa Kinezima u kojima su prodali i RTB Bor, ali su istovremeno prodali i nas ljude. Pokušavaju da nas kupe za male pare. I da konfiskuju našu zemlju kao javno dobro. Od nas prave građane drugog reda. Ostajemo i bez vode i bez vazduha i bez zemlje i što je najvažnije bez života. Sve su nam zagasili, samo smo ostali mi uporniji u Krivelju da i nas ugase. Sve nas je manje – u prvom razredu ima šest đaka, u predškolsko ide samo troje dece. Groblja su nam uništili. Pa ljudi moji – oni i groblja izmeštaju da bi bušili na kostima naših očeva i dedova.“
„Prodao nas je državni vrh. Često me pitaju: kako smeš to da kažeš? Pa smem, jer su mi uništili život”, kaže Vojinović, ostavljajući nas da se pitamo koja je naša crvena linija.
Bor i okolna sela su nakon nekoliko dana ostali za nama.Vratili smo se da udahnemo beogradski vazduh. Delovao nam je čist kad smo stigli. Dali smo sebi obećanje da se neće ostvariti ona narodna „daleko od očiju, daleko od srca“. Nadamo se da ćemo ga i ispuniti.
Tekst je nastao nakon posete Građanskih inicijativa i magazina Karakter Boru i okolnim selima. Zahvaljujemo se Snežani, Aleksandru, Đorđu, Miši, Igoru, Miki, Zoranu i Suzani na razgovorima i obilascima, a Katarini na organizaciji posete.
