ANETA GORANOVIĆ ZA KARAKTER: NA PUTU ODBACIVANJA NEOSNOVANE SRAMOTE I STIDA

ANETA GORANOVIĆ, direktorka marketinga dnevnog lista Danas, govori za KARAKTER
MEDIJI

Volim statistiku, umočenu u kontekst, ona nam pomaže da razumemo gde živimo. Kada je reč o ženama i medijima, rezultati istraživanja “GMMP 2020 – Ko pravi vesti?” i “Rodna struktura direktorskih i uredničkih funkcija u informativnim medijima” pokazuju da je zastupljenost žena u vestima u Srbiji svega 20% (globalni prosek je 25%, a evropski 28%). Sa druge strane novinarke čine većinu u produkciji vesti, u redakcijima ih je oko 65%, ali na mestu glavnih i odgovornih urednika i urednica je samo 18% žena. Znači, žene su u ovom društvu i u medijima, ali često nisu na pozicijama odlučivanja ili su nedovoljno zastupljene. Ukoliko mislite da to nije ključno, predlažem da još jednom to promislite. Testirajte sami, gledajte jedan dan TV, čitajte vesti na portalima i iz bar jednog štampanog izdanja, uključite detektor za lociranje žena i način na koji su tretirane u medijima, mislim da ćete doći do nekih važnih zaključaka.

Konačno se i kod nas prelila snaga #metoopokreta, pored stvarnih posledica za predatore, revolucija započeta u našem društvu dovešće do osetljivosti i razumevanja posledica diskriminatornog tretiranja žena

Radimo to već dugo i zaključujem da imamo katastrofalnih i sjajnih primera. U ovom prvom opasnom folderu za naše društvo su na primer SMS glasanje za iskazivanje sumnje na televiziji sa nacionalnom frekvencijom ko je ubica pevačice, i plejada žena koje se do iznemoglosti eksploatišu u rijaliti emisijama. A u ovom drugom folderu dobrih primera imamo, recimo, novinarku Brankicu Stanković, Jelenu Zorić, zatim serijal Ona se budi ili seriju Kljun sa ženom u glavnoj ulozi.

KULTURA

Trenutno, rekla bih da se žene bude i preuzimaju, odnosno vidljivo se bore za svoj prostor u kulturi. I moje je zadovoljstvo što prisustvujemo tome, mislim da će dugoročno to zadovoljstvo postati zajedničko za ovo društvo. Konačno se i kod nas prelila snaga #metoopokreta, pored stvarnih posledica za predatore, revolucija započeta u našem društvu dovešće do osetljivosti i razumevanja posledica diskriminatornog tretiranja žena. I to u svakom smislu, fizičkom, mentalnom, ekonomskom, na kraju i načinu na koji se žena umetnički interpretira, te prostoru koji se ostavlja ženama da stvaraju, predstavljaju i bore se za svoje kulturne interese.

Žene su tradicionalno češće publika kulturnih sadržaja, žene čine većinu radne snage u kulturi, ali su ponovo na rukovodećim pozicijama češće muškarci. Radosna istina je da konačno neke velike institucije kulture vode žene, na primer Marijana Kolarić je na čelu Muzeja savremene umetnosti (MSU) u Beogradu. Navijam da vidimo više pozorišnih upravnica, rediteljki filmova, direktorki biblioteka i da se ovaj trend prenese i na lokalne institucije kulture. Naravno, za sve ove pozicije je uvek najvažnija kompetencija.

Zašto je kultura važna za žene? Jer nam daje primer i inspiraciju da i mi možemo. Umetnost razvija empatiju i rezonuje s ljudima na emotivnom nivou, na taj način je inkluzivna za oba pola. Sigurna sam da ženama često nedostaje konstrukt samopouzdanja, u kom su muškarci odgajani odmalena i tu vidim kulturu kao velikog saveznika.

DRUŠTVO

U popravljanju, tako vidim status žene u društvu. Opet pitanje je i o kom društvu govorimo, ovom lokalnom ili globalnom? Kako želim da verujem u permanentnu evoluciju ljudskog roda, sa nažalost bolnim lekcijama na tom putu, uvek biram da vidim pozitivne primere i da o njima govorim često koliko i o negativnim. Šta se važno desilo ženama u 21. veku? Dobile su glas, svoj digitalni mikrofon, taj mikrofon je postao megafon i oko njega se stvara savezništvo. Takođe, mislim da smo na putu odbacivanja neosnovane sramote i stida. Zašto to mislim? Zato što u našem društvu postoji jedna Marija Lukić, zato što su tu Milena Radulović i Iva Ilinčić i zato što smo javno krenuli da govorimo o tome šta neko može ili ne može da radi.

Žene su tradicionalno češće publika kulturnih sadržaja, žene čine većinu radne snage u kulturi, ali su na rukovodećim pozicijama češće muškarci

Jedne večeri gledala sam film Athlete A (Netflix), dokumentarac o seksualnom zlostavljanju koje je doktor vršio nad gimnastičarkama Olimpijskog tima Amerike. Sve u vezi sa tim slučajem je potresno i monstruozno, ali postoji svetlo na kraju tunela – 2016. je posle 18 godina tišine i trpnog stanja mnogih devojaka, jedna gimnastičarka prepoznala da je zlostavljana, ugrožena i bila spremna da prijavi zlostavljača. Verujem da to ima veze sa edukacijom i atmosferom u društvu. Kod nas postoji još mnogo aspekata na kojima treba da radimo, porodično nasilje, akušersko nasilje i ekonomska zavisnost od muškaraca… Svakako srećna sam što smo u ovom periodu otvorili mnoga pitanja i što delujemo. Volela bih da vidim i razrešenje mnogih otvorenih slučajeva, to će značiti još jedan važan korak ka ravnopravnom društvu.