On je specijalista ortopedske hirurgije i traumatologije. Upravnik opšte bolnice Novi Pazar. Sa dr Alanom Kurpejovićem nastavljamo seriju razgovora sa uspešnim ljudima iz unutrašnjosti Srbije koji zaslužuju veću medijsku pažnju
Dok kolege u velikim centrima imaju zaštitu ustanove u kojoj rade iza svojih leđa ‒ u unutrašnjosti je stvar mnogo ličnija. Svaki uspeh ili neuspeh se vrlo konkretno odražava na lekara i sa tim bremenom odgovornosti na leđima nije lako raditi
Novi Pazar je grad u kojem se sudaraju tradicija stara vekovima i super savremen pristup životu. Grad koji je bio prva prestonica Srbije i u kojem su mnoge bogomolje i ulice starije od država koje danas određuju svetski poredak. Grad na tromeđi, koji je ipak mirno prošao sve burne godine u kojima su neki gubili domovinu a drugi ostvarivali svoju novu šansu. Grad u kojem postoje fakulteti, a koji je „hleb“ našao u najobičnijoj trgovini. Grad sa najviše dobrovoljnih davalaca krvi, ali i grad koji je ideološki podeljen duboko, sve do odvajanja u zatvorene političke tabore
Šta je bilo prelomno da se odlučite za medicinu?
Te 1990. sam se spremao za prijemni ispit na VTF-u (Vojnotehničkom fakultetu) u Zagrebu, ali su me dešavanja oko raspada SFRJ i tragedije koje su nas sve snašle tih godina odvratile i onemogućile da budem polaznik tog, vrlo prestižnog fakulteta u tadašnjoj državi. Nakon odustajanja od VTF-a sam, najviše na nagovor majke, pristupio pripremi prijemnog ispita za Medicinski fakultet u Beogradu i iste godine je praktično sve počelo. Upis, studije u roku… i sve ostalo do današnjeg posla.
Kako biste okarakterisali život lekara u unutrašnjosti Srbije?
S obzirom na to kakav je status naših kolega u zemljama koje smatramo primerom uređenosti i visokog standarda ‒ teško je preboleti najlepše godine mladosti provedene po čitaonicama i raditi punom parom za novčanu nadoknadu za koju radimo svi.
Sa druge strane, kada se osvrnemo oko sebe i shvatimo da su neki završili istu tu medicinu ili bilo koji drugi fakultet ‒ a svaki je težak na svoj način ‒ i da nakon studija nemaju zaposlenje ili se bave poslovima za nisku nadoknadu, i to van svoje struke… onda se sa tog aspekta može reći da i nije loše. Čaša može biti do pola puna ili do pola prazna ‒ zavisi sa kog aspekta se posmatra, najjednostavnije rečeno.
Sa kojim izazovima se najčešće suočavate?
Stvar je uvek ista kod svih koji žele više i bolje u medicini. U borbi sa oboljenjima i povredama pacijenata, u želji da savladavate što teže prepreke, u čistoj želji da se pomogne drugom ‒ suočeni ste često i sa komplikacijama u lečenju i sa svim drugim što frustrira lekare koji žele da utabaju nove staze i podignu standarde lečenja. Svako u svom okruženju i populaciji koja mu je od države poverena na lečenje i pomoć. Dok kolege u velikim centrima imaju zaštitu ustanove u kojoj rade iza svojih leđa, u unutrašnjosti je stvar mnogo ličnija. Svaki uspeh ili neuspeh se vrlo konkretno odražava na lekara i sa tim bremenom odgovornosti na leđima nije lako raditi.
Mladim lekarima savetujem da dobro nauče svoj posao, da budu odlučni i konkretni u svojim namerama i da budu naoružani strpljenjem dok ne ostvare svoj cilj. Potpuno svestan da mnogo toga van naše struke može uticati na karijeru i polaznika i iskusnih lekara
Vaše kolege sve češće odlaze iz zemlje. Da li ste i Vi razmišljali da napustite Srbiju?
Ne samo da sam razmišljao, već sam i obavio nekoliko razgovora na temu mog angažmana u bolnicama van Srbije, slao svoj CV i konkretno se raspitivao za uslove rada. Odavde nisam otišao zbog majke, oca i brata ‒ moje prisustvo im je bilo potrebno, a potrebno je i sada. I ne kajem se zbog ostanka, kakve god da su mi šanse u inostranstvu bile.
Osim bolnice ili operacione sale, gde ili u čemu još pronalazite inspiraciju?
Inspiraciju da istrajem, da proširim vidike ili steknem mir, pronalazim u vremenu koje provodim uz svoje sinove, čitanju knjiga koje nemaju veze sa strukom, boravku u roditeljskom domu.
Koji je Vaš savet mladim lekarima ili onima koji tek izlaze sa fakulteta?
Savetujem da dobro nauče svoj posao, da budu odlučni i konkretni u svojim namerama i da budu naoružani strpljenjem dok ne ostvare svoj cilj. Potpuno svestan da mnogo toga van naše struke može uticati na karijeru i polaznika i iskusnih lekara. Jednostavno, takva su sada vremena… Dakle, da pokažu svoj karakter onda kada bude najteže, jer sve se to isplati, pre ili kasnije.
Inspiraciju da istrajem, da proširim vidike ili steknem mir, pronalazim u vremenu koje provodim uz svoje sinove, čitanju knjiga koje nemaju veze sa strukom, boravku u roditeljskom domu
Kojom profesijom biste se bavili da niste lekar?
Mladalačka želja mi je bila da budem pilot ‒ to mi je i danas najimpresivniji poziv na svetu. Astronomija je takođe nešto što me jako privlači.
Kako najčešće provodite slobodno vreme?
Malo slobodnog vremena imam imajući u vidu posao koji obavljam i gde nakon svakodnevnog redovnog radnog vremena, imam i trećinu, svakog meseca, pripravnosti. Ali sam uvek bio pristalica toga da se odigra po neki basket i, naravno, pivo nakon toga. Takođe, ljubitelj sam streljaštva, pa povremeno sa prijateljima idem u streljanu. Te aktivnosti me opuštaju i nakon toga se osećam bolje i spremnije za kompleksnije izazove na poslu, a i inače u životu.
Kako biste nekom strancu opisali Novi Pazar?
Novi Pazar je grad u kojem se sudaraju tradicija stara vekovima i super savremen pristup životu. Grad koji je bio prva prestonica Srbije i u kojem su mnoge bogomolje i ulice starije od država koje danas određuju svetski poredak. Grad na tromeđi, koji je ipak mirno prošao sve burne godine u kojima su neki gubili domovinu, a drugi ostvarivali neku svoju novu šansu. Grad u kojem postoje fakulteti, a koji je „hleb“ našao u najobičnijoj trgovini. Grad sa najviše dobrovoljnih davalaca krvi, ali i grad koji je ideološki podeljen duboko, sve do odvajanja u zatvorene političke tabore… Grad koji još uvek traži svoje mesto u novom društvenom poretku.
(Piše: Nenad Čaluković, foto: Privatna arhiva)
