Priznaje da je mnogo razmišljao da li da prihvati da bude na čelu Srpske asocijacije menadžera (SAM) zato što nijedan posao u svom životu nije radio površno. Previše putuje, ima dosta obaveza, prilično je zauzet.Trenutno je u svojoj kompaniji zadužen za Jugoistočnu Evropu, a uskoro će biti za gotovo ceo svet.Obećao je sebi: ako uspe da okupi relevantnu ekipu menadžera u Upravnom odboru SAM, onda će prihvatiti. I uspeo je u tome.
Presudno je, doduše, bilo i što SAM doživljava kao jednu od retkih organizacija koja okuplja ljude koji predstavljaju zdrav biznis u Srbiji. To su, konstatuje, ljudi od ličnog integriteta, ljudi koji mogu da naprave i pomere neke stvari u srpskom društvu.
Odlučio je, na kraju, da će deo najdragocenije stvari koju ima u životu – vremena provedenog u Beogradu – posvetiti SAM.
DRAGOLJUB DAMLJANOVIĆ, direktor sektora energetike i servisa za oblast Jugoistočne Evrope kompanije Schneider Electric, je novi predsednik Srpske asocijacije menadžera. Ovo je njegova priča za KARAKTER
Piše Nenad Čaluković
Na kojim novim stvarima ćete insistirati u Srpskoj asocijaciji menadžera?
Moramo da promovišemo dobre poslovne prakse koje već postoje u mnogim firmama. Ono što menadžeri ili poslodavci moraju da shvate jeste da svaku firmu čine samo ljudi. Ne proizvodi. Ne zgrade. Ne fabrike. Ne razvojni centri. Samo ljudi prave razliku. I na našem tržištu će sve veći problem biti naći ili zadržati pouzdane ljude. Uspešne firme u Srbiji su danas upravo one koje su to već odavno prepoznale. Imaju motivisane zaposlene koji preduzeća doživljavaju kao svoja, rade sa punim srcem, osećaju se bezbedno, jer mogu lepo da žive sa svojim porodicama. I kada imate takve firme, one po svojoj prirodi šire dobru i pozitivnu energiju na svoje okruženje u smislu znanja, poboljšanja uslova života, bilo svojim primerom ili uticajem. To želim da promovišem u SAM.
Pretpostavljam da već znate koji su Vam ciljevi ili prioriteti u delovanju SAM?
SAM je skup pojedinaca koji imaju ogromno iskustvo u korporativnom upravljanju preduzećima, iskusne preduzetnike koji vode velike firme, a s druge strane imamo mlade preduzetnike kojima je potrebno upravo to iskustvo koje mi stariji moramo da im prenesemo. Želimo da privučemo u SAM mlade ljude koji imaju svoje start-apove, kao i one iz IT sektora. Njima je potrebno bazično znanje iz biznisa: kako da napišu biznis plan, kako da naprave cenovnu strategiju… I to je glavni izazov u budućnosti za SAM.
Želimo da privučemo u SAM mlade ljude koji imaju svoje start-apove, kao i one iz IT sektora
Druga stvar je da SAM mora da izađe iz Beograda. SAM mora da bude zaista srpska, a ne beogradska asocijacija. Moraćemo da iznađemo modalitete kako da se pojavimo u Čačku, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Vranju, Pirotu, gde postoje odlične firme i ozbiljni menadžeri.
SAM mora da izađe iz Beograda, da bude zaista srpska, a ne beogradska asocijacija
Moramo da postanemo relevantniji sagovornik države u smislu svega što se tiče radnog prava, odnosa prema zaposlenima, i uopšte zakonskog biznis okruženja koje utiče na naše firme. Ne želimo da se bavimo politikom, već želimo samo da damo savete kako da se urede neke stvari koje se dotiču biznisa i njegovog upravljanja u Srbiji.
Moramo da postanemo relevantniji sagovornik države
I na kraju, ali ne najmanje važno, moramo da insistiramo na etičnosti članova SAM, koji moraju da budu primer i u biznisu, ali i u svakoj drugoj sferi života.
Ovde ponekad slušamo negativne stavove ili konotacije o menadžerima, kao i o njihovom odnosu prema zaposlenima. Možda je vreme da se promeni taj stereotip?
Moja poslovna politika nije da su ljudi trošak, a da su mašine sredstvo za rad. Ko tako shvata biznis – taj je u ogromnom problemu. Trenutno radim u 15 zemalja Jugoistočne Evrope. Svuda je ista firma, isti vlasnik, ista komercijalna politika, isti proizvodi, isti procesi, a strahovito su različiti rezultati. Suština je u tome kakvi su ljudi koji tamo rade. Imate ogromnu razliku sa ljudima u Mađarskoj, Rumuniji ili Sloveniji.Toliko često putujem da bih osetio ritam biznisa i pre svega upoznao ljude u svakoj od tih zemalja.
Kakav je trenutno status menadžera u Srbiji?
Kao što su ljudi važni, čini mi se da i menadžeri u Srbiji polako postaju jako bitni. Imamo dva procesa koja se dešavaju i zanimljivi su za srpske menadžere.
Prvi je da su strane korporacije shvatile da lokalni ljudi mogu da budu na njihovom čelu, a to nije bio slučaj kada su početkom dvehiljaditih došli ovde. To je dokaz da Srbija ima uspešne menadžere.
Drugi proces je da su mnoge uspešne privatne firme osnovane devedesetih. Njihovi osnivači su sada u poziciji da moraju da uvedu profesionalni menadžment ili da firmu predaju deci – potomcima. Neki su to veću uradili, neki pokušavaju, neki imaju problem. Radi se o velikim i ozbiljnim firmama koje imaju hiljade zaposlenih i promet stotine miliona evra. I tu se otvara prostor za mlade menadžere.
Kako su pokazali mladi kao menadžeri? Ima li razlike između njih i vas malo iskusnijih?
Ima razlike, bolji su i pametniji od nas. Imaju mnogo više preduzetničkog duha, jer su moju, srednju, generaciju učili da nije dobro da budeš preduzetnik i privatnik. Mladi su spremni da prave svoje firme, da “grizu”. Za Srbiju je danas upravo veliki problem što pre dvadeset godina nije imala više dobrih preduzetnika.
Schneider Electric je poznat po tome da podržava mlade kadrove.
Imamo svoj odsek na Fakuletu tehničkih nauka u Novom Sadu gde konstatno stipendiramo 150-200 studenata. I svi kad završe studiranje ili čak pre – dobijaju posao u Schneideru. Moramo da budemo konkurentni.
Koji je prvi savet koji date mladima kada dođu u firmu?
Da odmah kažu sve što im smeta i da uvek budu iskreni.
Da li ste oduvek bili takvi, pošto niste baš klasičan primer korporativnog sveta, koji baš ne razmišlja kao Vi – u smislu da je ulaganje u ljude nešto najdragocenije?
Oduvek. Uvek sam pravio ekipu koja me je sledila, a ne koju sam terao. Moj predak, vojvoda Mišić je imao odličnu izreku: jedan koji hoće – vredi više nego trojica koji moraju. To je suština. Ljude morate da inspirišete, da im pokažete, da im date slobodu, da im date šansu i da im pomognete ako dođu u problem. Moraju ljudi da vide da si sa njima i kada su u problemu. Morate da im date krila. Nikad ljudi ne odlaze iz firme samo zbog para nego zbog šefa.
Moj predak, vojvoda Mišić je imao odličnu izreku: jedan koji hoće – vredi više nego trojica koji moraju
Neki ljudi se teško otvaraju, tako su vaspitani. Uspeo sam ne samo našim ljudima, nego i Mađarima, Rumunima, Grcima da promene sebe. I to je najveće zadovoljstvo. I Schneider je uvek imao sreće da radi sa takvim profilom ljudi. Doduše, takve sam i birao. Kultura firme je da se sve vrti oko zaposlenih. Ako su zaposleni zadovoljni, onda će biti zadovoljni i naši klijenti. Ako zaposleni može tu da se razvija, onda će firma poslovati uspešno, Svaki zaposleni mora da se oseća kao da je vlasnik firme. To su teške transformacije, nije to uvek tako lako, ali kad se postigne, onda je to prava stvar. I zato moram mnogo da putujem, takve stvari ne mogu da realizujem preko skajpa.
Svaki zaposleni mora da se oseća kao da je vlasnik firme
A šta Vas najviše motiviše u poslu?
Pa ljudi. Kad uspem da ljudi sa kojima radim postignu mnogo više nego što su oni sami očekivali da mogu. I takvu situaciju sam imao mnogo puta u karijeri da počnem da radim sa ljudima koji iz nekog razloga imaju malo sumnje u sebe, a izuzetno su kvalitetni. I ako uspemo da pobedimo te njihove sumnje i da oni pronađu svoj put i “procvetaju” – onda sam najsrećniji. To mi je najveća satisfakcija.
Kako poslujete u Srbiji?
Zadovoljni smo, radimo dosta dobro, firma uspešno raste.
Često putujete, imate li vremena za Vas?
Imam, naravno, zato mi je SAM veliki izazov. Vikendom sam uvek u Beogradu, ne postoji situacija da ne budem. Subotom i nedeljom nikad ne radim. Ne živim da bih radio, nego radim da bih živeo. Obožavam porodična putovanja, posebno po Srbiji. Planinarim sa prijateljima, to mi je hobi. Mnogo volim da čitam knjige, ali ne stručnu, nego normalnu literaturu.
Deluje kao kultura poslovanja to što nikada ne radite vikendom? Da li ste uvek postupali tako?
Strašno cenim ljude koje provode vreme sa porodicom. Džaba meni ovaj biznis, ako moj klinac ne bude sutra srećan i zadovoljan. Ili moja supruga.
Strašno cenim ljude koje provode vreme sa porodicom. Džaba meni ovaj biznis, ako moj klinac ne bude sutra srećan i zadovoljan. Ili moja supruga
Niste razmišljali da odete iz Srbije?
Dva su razloga zašto sam ostao. Prvi je što mislim da je Srbija pristojno mesto za život. Drugi je zato što mi je bilo bitno da moj sin odrasta sa bakama i dekama i sa ostalim rođacima. To nedostaje Zapadu, mislim da su oni koji su u detinjstvu ostali uskraćeni za ljubav i pažnju baka, deka, tetki… – prilično hendikepirani. A na kraju, ne može niko u inostranstvu da mi plati druženje sa mojim prijateljima u Srbiji.
Ne može niko u inostranstvu da mi plati druženje sa mojim prijateljima u Srbiji
Koja je Vaša ključna poruka menadžerima nakon krize izazvane pandemijom Covid -19?
Najveći teret nesumnjivo su podnela mala i srednja preduzeća, a situacija u privredi u narednom periodu zavisiće od toga kako će se pandemija kretati. Ako se sve ovo brzo završi, krenućemo ka vrhu, ali ako uslede novi talasi, to bi moglo strahovito loše da utiče na privredu. Zadatak menadžera je da u narednom periodu sačuvaju tim i pobrinu se za zaposlene.
Zadatak menadžera posle Covida – 19 je da sačuvaju tim i pobrinu se za zaposlene
Važno je da svi podelimo podjednak teret krize u preduzeću, da ga sačuvamo i da ispliva finansijski neozleđeno, da bi sutra moglo da nastavi poslovanje. Zaposleni i menadžeri treba da budu vizionari, odnosno da vide kako će dalje sa biznisom nastaviti i kakve će biti potrebe klijenata u narednom periodu.
