Okruženje u kome smo ponikli moj brat Aleksandar i ja uticalo je na nas da se formiramo kao ličnosti i spoznamo prave vrednosti koje su nam i danas kriterijumi ponašanja i poslovanja
DEJAN ČOLOVIĆ, vlasnik i generalni direktor kompanije Bekament, u poslovnoj i životnoj priči za KARAKTER
Piše Nenad Čaluković
Foto Predrag Mitić
Kada se osvrnete na period odrastanja, čega se sećate? Šta je to na šta prvo pomislite? Koje Vas uspomene vežu za detinjstvo?
Odrastao sam na selu u patrijarhalnoj porodici i za taj period me vežu različite uspomene. Detinjstvo me najviše asocira na Aleksandra, mog brata, koji je godinu dana stariji od mene. Okruženje u kome smo ponikli uticalo je na nas da se formiramo kao ličnosti i spoznamo prave vrednosti koje su nam i dan-danas kriterijumi ponašanja i poslovanja.
Naš otac je bio zaposlen u državnoj firmi i nikada se nije bavio privatnim biznisom. Kao i tada, i danas je vrlo autoritativan, ali pravedan. Definitivno, stub kuće je bila i ostala majka koja je uvek držala porodicu na okupu i balansirala između nas dvojice i oca jer se dešavalo da ponekad imamo razmimoilaženja u određenim stavovima.
Tokom detinjstva najviše smo živeli od poljoprivrede, u vrlo skromnim uslovima. Dosta toga je bilo limitirano, ali nismo oskudevali u osnovnim životnim potrepštinama. Možda nas je takav, donekle težak život inspirisao da kao vrlo mladi krenemo u poslovne poduhvate.
Bekament je danas jedna od tehnološki najsavremenijih kompanija u regionu, prisutni smo u svim republikama bivše Jugoslavije, ali i u zemljama Evropske unije
Vrlo rano ste počeli da privređujete, još kao dečak. O čemu ste tada maštali?
Aleksandar i ja smo još od malih nogu dobijali različita zaduženja jer se u našoj porodici podrazumevalo da treba biti vredan i radan. Pomagali smo i u kući i u polju, a naučili smo da upravljamo i poljoprivrednim mašinama.
Mogao bih da kažem metaforično da smo biznisom počeli da se bavimo već u sedmoj godini jer smo tada zaradili prvi novac. Naime, u našem selu je bilo mnogo vikendaša kojima smo pomagali na poljskim radovima i na taj način ostvarivali zaradu.
Poput sve dece i mi smo imali različite maštarije. Kao i sada, i u ono vreme, vladalo je mišljenje da se od muzike može lepo živeti i raditi, te su i naše ambicije prvobitno bile usmerene na tu stranu. Videvši našu dečju želju, prijatelj naše porodice, otac danas poznate umetnice Bojane Stojmenov, nam je na poklon doneo gitaru i bubnjeve. Međutim, brzo smo shvatili da za taj poziv, nažalost, nemamo talenta.
To nas, ipak, nije obeshrabrilo. Nastavili smo da maštamo. Snažna ambicija da stvorimo nešto svoje uvek nas je motivisala da idemo napred i sigurno nas je i dovela do ovoga što danas i jesmo, do Bekamenta.
Bez izazova nema ni napretka. Kompanija je kao i čovek, mora konstantno da se razvija, unapređuje, dokazuje
Kako je sve izgledalo te davne 1992. godine, kakvi su bili Vaši prvi preduzetnički koraci?
Naši skromni počeci su vezani za jedan kamion koji je otac napravio sopstvenim rukama, a koji nam je poklonio odmah po polaganju vozačkih ispita.
Prvobitno smo se bavili prevozom i prodajom uglja iz Kolubare u Aranđelovcu i okolnim mestima, a potom krenuli sa transportom drva za ogrev koja su prodavana na Cvetkovoj pijaci u Beogradu. Tada je počeo da nam se razvija i osećaj za trgovinu.
Budući da smo rođeni ispod planine Venčac, bili smo te sreće da u blizini imamo dobar aranđelovački mermer, poznat u celom svetu. Prepoznali smo njegovu vrednost i on je postao prirodna odrednica našeg daljeg, ozbiljnijeg preduzetničkog puta.
Otac nam je pružio podršku obezbedivši nam i šleper koji je, takođe, samostalno napravio. Pokrenuli smo trgovinu materijalima koje je industrija Venčac proizvodila. Snabdevali smo stovarišta po Srbiji i fabrike koje su se bavile proizvodnjom materijala za završne radove u građevinarstvu.
Iako tek punoletni, brzo smo došli na ideju da otvorimo sopstveno stovarište građevinskog materijala. Kada smo to saopštili i ocu, on nas je s nevericom upitao kako uopšte mislimo da realizujemo tu zamisao sa ušteđevinom manjom od tadašnjih 1.000 maraka. Ovaj stav je još više zbližio brata i mene i podstakao nas da iznađemo rešenje i dokažemo i ocu i sebi da smo sposobni da ostvarimo svoju viziju.
Vodeći se intuicijom koja nam je govorila da se uspeh može postići u gastarbajterskim mestima u kojima se tih godina mnogo više gradilo nego kod nas u Šumadiji, otvorili smo malo stovarište u dvorištu jednog od naših tadašnjih saradnika iz Prahova, odnosno Negotina. Trgovali smo različitim građevinskim materijalima i uglavnom samo tokom leta. Zimski period je za nas predstavljao izazov jer je tada posao značajno opadao, a što je dodatno produbilo očevo nepoverenje u naš poslovni poduhvat. U takvim trenucima, naš entuzijazam je bio stavljen pred iskušenje. Sa strepnjom smo ispraćali svaki dan koji je prošao bez porudžbine.
Međutim, nekoliko dana pred Novu godinu, kasno uveče, došlo je do, verovatno, sudbinskog poziva. Naš saradnik iz Negotina nas je pozvao na sastanak na kome nas je obavestio da imamo prvu značajnu porudžbinu koja je podrazumevala oko deset šlepera različitog građevinskog materijala.
Bili smo zadovoljni takvim razvojem događaja, ali istovremeno i vrlo svesni ozbiljnosti i odgovornosti koju je ovaj angažman sa sobom doneo.
Razmišljali smo kako da u najkraćem roku obezbedimo celokupnu porudžbinu i što profesionalnije odgovorimo ovom izazovu. Zahvaljujući dobrim prijateljskim kontaktima iz Aranđelovca, uspeli smo da zaključimo posao i isporučimo zahtevane količine materijala. Ostvarili smo prvu značajniju zaradu i novac je počeo da se okreće.
Sve je u ljudima. Kada bi me neko pitao da li bih pre izabrao najmoderniju fabriku ili 100 dobrih ljudi, uvek bih izabrao ljude
Koji trenutak je bio presudan za sledeću etapu u razvoju Vašeg biznisa?
Sledeća etapa našeg razvojnog puta podrazumeva proizvodnju teraco zrna i kalcijum-karbonata što je dalje impliciralo i kupovinu kamenoloma.
Ubrzo smo postali svesni činjenice da rad sa poluproizvodima otvara mogućnost za razvoj gotovih proizvoda, ali tada nismo znali detalje u vezi sa tehnologijom proizvodnje. U želji da ostvarimo i ovu ambiciju, došli smo do doktora nauka, gospodina Duleta Izvonara, koji je u to vreme radio u jednoj maloj fabrici i paralelno bio predavač na fakultetu – nedavno je otišao u penziju. Video je dva mlada momka koji imaju energiju i entuzijazam. Znao je da smo iz vredne i poštene domaćinske porodice i odlučio je da nam pomogne. Podelio je sa nama know how koji se ticao tehnologije proizvodnje i samih receptura. Zahvaljujući njegovoj podršci koja nam je mnogo značila, krenuli smo sa proizvodnjom.
Vera mi je pomogla da sebe održim i da ostanem priseban, čvrst na nogama… I dalje se družim sa ljudima sa kojima sam se družio i u detinjstvu i onda kada nisam bio finansijski obezbeđen. Najveće bogatstvo moje porodice je što smo ostali normalni, jer novac je đavolja stvar. I dalje važimo za skromne ljude bez obzira na uspeh koji smo postigli
Kako danas, posle 29 godina od osnivanja, posluje Bekament kompanija?
Bekament je danas jedna od tehnološki najsavremenijih kompanija u regionu sa kompletno zaokruženim procesom proizvodnje od sirovine do finalnog proizvoda. Prisutni smo u svim republikama bivše Jugoslavije, ali i u zemljama Evropske unije.
U sklopu kompanije posluje pet kamenoloma i sedam pogona koji se prostiru na 25 hektara, a raspolažemo i širokim asortimanom od više od 250 artikala.
Izvoz trenutno čini 60 odsto, a 40 odsto podrazumeva domaće tržište. Danas smo vodeća kompanija u Srbiji za proizvodnju završnih građevinskih materijala, sa proizvodnjom od 170.000 tona, mada smo podigli kapacitete na više od 300.000 tona. Imamo, dakle, mogućnost da dupliramo proizvodnju.
O svim procesima rada kompanije odgovorno brine tim od preko 500 zaposlenih.
Zahvaljujući višedecenijskom iskustvu u građevinskoj industriji, bavimo se i izgradnjom poslovnih i stambenih objekata po najvišim svetskim standardima, koristeći sopstvene resurse i materijale.
Bekament danas predstavlja kompaniju koja svojim profesionalizmom i odgovornim pristupom poslovanju može poslužiti kao uzor drugim kompanijama na njihovom razvojnom putu.
Volim sport, volim da se takmičim, takvog sam duha. I moj veliki oslonac, moja supruga Mira koja je bila profesionalna sportistkinja, vrlo uspešna rukometašica, polaže veliku pažnju na zdrav način života. Trudimo se da u tom pravcu usmerimo i našeg sina Kostu
Šta Vas je podstaklo da osnujete Bekament Fondaciju?
Moja porodica saoseća sa ljudima koji nemaju dovoljno sredstava za život i uvek smo imali želju da pomognemo. Ceo život se bavimo humanitarnim radom, ali smo o tome tek nedavno počeli javno da govorimo. Shvatili smo da je neophodno i sa naše strane, kroz sopstvene humane inicijative i priču o njima, podizati svest o važnosti empatije i brige na nivou celog društva.
Vodeći se takvim motivima, osnovali smo i Bekament Fondaciju koja je usmerena na humane i etičke dimenzije društvene odgovornosti.
U sklopu kompanije posluje pet kamenoloma i sedam pogona koji se prostiru na 25 hektara, a raspolažemo i širokim asortimanom od više od 250 artikala
Uplovili ste u još jedan poslovni poduhvat iz druge privredne sfere. Šta Vas je podstaklo da osnujete ekskluzivni restoran “Legat 1903”?
Pre nekoliko godina kupili smo vinariju koja je locirana u blizini naše kompanije. Vinarija datira iz 1903. godine i slovila je za jednu od najboljih tog vremena na Balkanu. Osnovali su je meštani zadrugari, a jedan od njh je bio i naš pradeda Kosta, po kome je ime dobio i naš otac, ali i moj sin.
Jedan zanimljiv istorijski podatak govori o tome da je kralj Aleksandar baš u toj vinariji prerađivao svoje grožđe. Upravo je tu nastalo mnogo vrsta dobrog vina, a nedavno sam saznao da i Rose kao vinski pravac vuče poreklo odatle.
Iz osećaja obaveze prema pradedi i meštanima našeg kraja, kao i zbog bogate istorije koja se vezuje za ovu vinariju, odlučili smo da je oživimo.
Kao deo tog velikog projekta, otvorili smo i ekskluzivni restoran “Legat 1903” čije ime direktno asocira na vinariju i nasleđe koje nosi.
“Legat 1903” je sada, nešto više od dve godine od otvaranja, već prepoznat kao pravo mesto za hedoniste i uživaoce dobrog vina, a u perspektivi će svoju bogatu vinsku kartu proširiti i vinima iz naše vinarije i biti njeno ogledalo.
Pre nekoliko godina kupili smo vinariju, koja datira još iz 1903. Jedan od zadrugara koji je učestvovao u njenom osnivanju bio je i naš pradeda. Kao deo tog velikog projekta, otvorili smo i ekskluzivni restoran “Legat 1903” čije ime direktno asocira na vinariju i nasleđe koje nosi
Šta Vas pokreće, motiviše?
Smatram da bez izazova nema ni napretka. Onog momenta kada čovek pomisli da je sve završio, kada prestane da želi više, sve što je uradio do tada moglo bi da počne da se urušava.
I kolege iz biznisa savetujem da kada dođu u zonu potpunog zadovoljstva, treba da počnu da razmišljaju o prodaji kompanije. Tu više nema pokretačke energije, nema širenja vidika I pomeranja granica.
Kompanija je kao i čovek, mora konstantno da se razvija, unapređuje, dokazuje.
Želeo bih da napišem knjigu koja bi mogla da bude vodič nekim mladim ljudima, da im pruži smernice, da ih nadahne da se osmele i krenu put svoje poslovne afirmacije
Koji su Vaši bili izazovi?
U početnim fazama razvoja kompanije verovao sam da ću jednog dana kada obezbedim dovoljno sredstava i dođem u priliku da adekvatno nagradim rad drugih ljudi, moći da formiram jak tim i otvorim još više mogućnosti za dalji rast poslovanja. Međutim, kada je kompanija došla u situaciju da može da se pojača ljudskim resursima, nismo mogli tako brzo da okupimo dovoljan broj kvalitetnih poslovnih ljudi, eksperata iz različitih domena rada. Trebalo je strpljenja, truda i vremena da se organizaciono posložimo i da danas budemo u svakom smislu pravi lideri.
Sve je, dakle, u ljudima. Kada bi me neko pitao da li bih pre izabrao najmoderniju fabriku ili 100 dobrih ljudi, uvek bih izabrao ljude.
Šta je to što Vam daje snagu?
Vera mi je pomogla da sebe održim i da ostanem priseban, čvrst na nogama, i da imam isti odnos prema materijalnim vrednostima i ljudima kao i onda kada nisam imao ništa. I dalje se družim sa ljudima sa kojima sam se družio i u detinjstvu i onda kada nisam bio finansijski obezbeđen.
Najveće bogatstvo moje porodice je što smo ostali normalni, jer novac je đavolja stvar. I dalje važimo za skromne ljude bez obzira na uspeh koji smo postigli.
Kakvi su Vaši lični afiniteti?
Volim sport, volim da se takmičim, takvog sam duha. Pasionirani sam ljubitelj tenisa i već petnaest godina ga aktivno rekreativno igram. I moj veliki oslonac, moja supruga Mira koja je bila profesionalna sportistkinja, vrlo uspešna rukometašica, polaže veliku pažnju na zdrav način života. Trudimo se da u tom pravcu usmerimo i našeg sina Kostu, iako je još uvek mali.
Kada govorim o biznisu, vrlo često pravim paralelu sa sportom. Da bi se stiglo do cilja, neophodno je, pre svega, potrošiti dosta vremena na pripremu tima i “terena”, upoznati se sa pravilima igre i proceniti snagu suprotne strane, a potom uz poštovanje zdravog takmičarskog duha, uz promišljenu strategiju krenuti u osvajanje.
Postoji li nešto što želite, a niste ostvarili do sada?
Tokom svoje karijere, imao sam priliku da upoznam mnogo kvalitetnih ljudi s potencijalom da se ostvare kroz sopstveni biznis, ali koji nisu imali dovoljno hrabrosti ili motiva da se otisnu na neizvestan preduzetnički put.
Upravo zbog toga, želeo bih da napišem knjigu koja bi mogla da bude vodič nekim mladim ljudima, da im pruži smernice kako bi se odvažili da krenu u realizaciju određenog preduzetničkog projekta.
Zapravo, želim da ispričam kako su dva mlada i neiskusna momka bez materijalnih sredstava uspeli da pređu trnovit put i da se realizuju kao uspešni poslovni ljudi. Ideja mi je da nadahnem mlade ljude da se osmele i krenu put svoje poslovne afirmacije. Hoću da naglasim da je bitno imati koncept, prigrliti rizik, ali i biti svestan da se velike stvari ne prave preko noći. Ukoliko krećeš od “nule”, onda ne možeš ništa ni da izgubiš. Bekament smo napravili ne od “nule”, nego iz “minusa”.
Kako vidite 2021?
Bekament kompanija je prethodnih godina strateški dobro usmerila posao i time postavila snažne temelje za budućnost. Stoga, nemam nedoumicu da će i u 2021. godini naša kompanija nastaviti da raste i da se dalje razvija. Upravo u tome i leži ključ uspeha, ali i u kontinuiranom ulaganju u ljude, infrastrukturu i tehnologiju.
A, kako vidite 2031?
Kao porodična kompanija želja nam je da u biznis uključimo i sledeću generaciju, naše naslednike. Smatramo da će, shodno obrazovanju koje stiču i koje će još unaprediti do tada, doneti novu energiju, znanje i novi pogled na budućnost. Svakako, na njima će biti odluka da li će pristupiti porodičnom biznisu ili će ispoljiti neke druge afinitete.
A lično? Već odavno sam ostvario svoje snove iz detinjstva, ali kako starite, sve više sanjate.
