“Kada cveće ne ćuti” emotivan je dokumentarac koji oslikava raspoloženje u Belorusiji nakon 27 godina diktatorskog staža predsednika Lukašenka, kao i brojna traumatična iskustva tamošnjih građana. Radnja ovog filma, koji će biti prikazan na jubilarnom 15. Beldocs festivalu (11-18. maj), prati dešavanja u zemlji nakon izbora 2020. godine. U trenutku kada je čitava Belorusija na nogama, ujedinjena u borbi za istinu i zahteva slobodne i fer izbore, policijsko nasilje eskalira a mirni protestanti završavaju u zatvoru. Fizički i emotivno traumatizovani ljudi pokušavaju da nastave svoje živote.
Kad cveće ne ćuti
Psihološki je ovo bio najteži projekat u mom životu. Nisam uspeo da ne zaplačem
Reditelj filma Andrei Kutsila jedan je od mnogobrojnih Belorusa koji je zbog svojih pogleda napustio svoju zemlju i trenutno živi u Poljskoj, a snimajući film bavio se i sudbinom vlastite porodice. Povodom projekcije na Beldocsu u selekciji “Prime time”, razgovarali smo sa rediteljem o filmu i osetljivoj političkoj situaciji u Belorusiji, koja još traje.
ANDREI KUTSILA govori za KARAKTER
Šta za vas simbolizuje naziv filma “Kada cveće ne ćuti”?
U našoj zemlji su žene nekako uvek bile tihe. Formalno imaju ista prava kao i muškarci, premda je generalno teško govoriti o bilo kakvim pravima u Belorusiji. Dakle, ženski glas se nije čuo baš eksplicitno. Nakon prvih nekoliko dana nasilnog suzbijanja protesta, žene su izašle na ulice u beloj odeći i sa cvećem u rukama. Inicirale su novi talas mirnih protesta kakav do tad nije bio viđen – tako se čuo njihov glas. Tako se rodio i naziv filma.
Sa početkom rata u Ukrajini, nadam se da je Evropi sve postalo jasnije
Kako je uopšte došlo do toga da protesti budu sa ženama u prvim redovima i šta to znači za belorusko društvo?
Patrijarhalno ustrojstvo dozvoljavalo je ženi da bude predsednički kandidat, ne očekujući da bi većina glasača mogli da je podrže. Iako je društvo spremno da podrži bilo kog dobrog kandidata samo da se otarasi Lukašenka. Tako je, obične žene su takođe bile u prednjim redovima, ali tamo su bili i muškarci. Muškarci su ubijani. A žene su inicirale i naglasile miran karakter protesta. Za Belorusiju to znači da se bira nenasilje. To je dugačak put.
Kad cveće ne ćuti
Vaša sestra je jedna od protagonistkinja u filmu – da li vam je bilo teško da budete toliko lični u ovakvom, političkom dokumentarnom ostvarenju?
Psihološki je ovo bio najteži projekat u mom životu. Ali mislim da me je snimanje filma još više zbližilo sa sestrom. Tokom montaže trudio sam se da ne razmišljam o činjenici da je Oksana moja sestra, već da pokušam da se odnosim prema njoj i čitavom materijalu sa distance, kako inače radim. Ali ipak nisam uspeo da ne zaplačem.
Sada, kada je ruska agresija na Ukrajinu u toku, a Lukašenko podržava Putina, postoji li uopšte internacionalna pažnja usmerena ka Belorusiji? Kako vidite ovaj novi geopolitički kontekst i njegov značaj za vašu zemlju?
Sa početkom rata u Ukrajini, nadam se da je Evropi sve postalo jasnije. Očekivali smo veći uticaj na situaciju u Belorusiji posle izbora i tokom dugih, iscrpljujućih protesta. Bilo je žrtava, zatvori su puni političkih zatvorenika, čak i danas ljude muče i zatvaraju svakodnevno. Ništa nije gotovo nakon brutalnog gušenja naših protesta.
Istina je da osećamo veliku podršku nekih zemalja. Na primer Poljske, za one koji su bili primorani da napuste Belorusiju. Ali vratimo se ipak na sposobnost da se utiče na situaciju. Ako se ne preduzmu radikalne mere protiv režima kakav je Lukašenkov, projektili i avioni će se beloruske teritorije leteti ne samo za Ukrajinu, već i prema Evropi. Ko zna, da je Zapad bio odlučniji i konzistentniji nakon izbora u Belorusiji 2020. godine, Rusija možda ne bi mogla da koristi belorusku teritoriju za ubijanje Ukrajinaca. Moramo nekako da shvatimo da pokušaji “pacifikacije” bilo kog agresora na svetu samo odlažu problem i naposletku dovode do još veće pretnje i katastrofe.
